Захвали Шекспиру

Берлин – Лепо је видети улице, зграде, па и рушевине Београда и Панчева на великом филмском платну, уверити се колико је фотогенична Скупштина Србије када у њој, уместо наших посланика, седе интернационални глумци, колико су увек сјајни, знањем и искуством потковани и корисни наши филмски радници, колико су костими наше Бојане Никитовић адекватни, аутентични архивски снимци београдских протеста употребљиви, а наши глумци изражајни у малим филмским улогама...

А све је то у „Кориолану”, дебитантском дугометражном играном филму славног британског глумца и сада редитеља Рејфа Фајнса, сниманом током прошле године на примамљивим локацијама у Србији, захваљујући ангажману Ден Тане и његове ћерке, америчке продуценткиње Габријеле, уз логистичку подршку чак и наше полиције и припадника САЈ-а који су имали и захтевне глумачке задатке...

Фајнсов „Кориолан” имао је светску премијеру у такмичарском програму 61. Берлинског фестивала и као ванвременски политички трилер заснован на феномену власти, политичких манипулација и предрасуда унутар супротстављених друштвених крајности, сасвим се уклапа у традиционалну политичку обојеност Берлинала.

Први утисак после подневне новинарске пројекције да се свести на следеће: ово је солидан филм, бољи од свих до сада виђених у иначе исподпросечном такмичарском програму. Уколико се посматра ван фестивалског и такмичарског контекста, онда се може рећи и то да је „Кориолан” извесна мешавина продукцијски добро упаковане британске телевизијске драме-политичког трилера и неке врсте екранизованог театра, са сценама борби које као да су изашле из последњег филма Кетрин Бигелоу „Катанац за бол”. Не би имао оволики одјек да ово ипак није и ванвременски Шекспир чије су драме и дан-данас веома актуелне, почевши од оног што се догађало у Србији (и бившој Југославији), па до оног што се сада догађа на трговима Туниса и Египта.

Фајнс, дакле, треба да захвали Шекспиру, донекле и свом сценаристи, оскаровцу Џону Логану који је адаптирао Шекспировог „Кориолана” за филм. Наравно, за поштовање је и страст с којом је Фајнс одиграо и насловни лик контроверзног римског војсковође Каја Марцијуса Кориолана, као и идеја о сасвим модерној адаптацији Шекспира. Али, за посве успешан филм поштовање често није довољно. Са новинарске пројекције многи су изашли.

„Кориолан” ће заједно са Фајнсом ускоро отворити београдски Фест и поздравити београдску публику (па ће тада детаљније о филму бити речи), захваљујући директору Феста Милошу Параментићу и челнику дистрибутерске куће „Мегаком филм” Игору Станковићу, који је купио права за приказивање овог филма на територији бивше Југославије...

Иначе, после Вима Вендерса и његовог 3Д филма „Пина”, због којег је чак и Ангела Меркел на премијери носила специјалне наочале, и легендарни немачки аутор Вернер Херцог показао је како се може тродимензионално стварати документарац. Херцог у свом 3Д филму „Пећине снова” води гледаоце у истраживачки поход унутар сплета пећина у јужној Француској, чији сводови чувају цртеже палеолитског човека и сведоче о настанку уметности. У 3Д тројац укључио се и славни француски аниматор Мишел Оселот са својим дугометражним анимираним филмом „Ноћне приче” (у конкуренцији), који је заправо омнибус од шест измишљених бајки и наставак истоименог цртаног серијала који је радио за француску телевизију. Иако је привлачан због споја модерних и древних цртачких техника, Оселотов филм није ипак оставио посебан утисак...

На Берлинском фестивалу, у званичним програмима, нема српских филмова, али се зато неки од њих приказују на пројекцијама у оквиру Европског маркета, у организацији наше једине „sales”. компаније (компанија за продају филмова) „Soul Food” (душевна храна) у власништву продуцента Мише Могоровића и дистрибутера Игора Станковића. „Soul Food” нуди на продају филмове „Монтевидео, Бог те видео” Драгана Бјелогрлића, „Како су ме отели Немци” Мише Радивојевића, „Бесу” Срђана Карановића, „Турнеју” Горана Марковића, „Живот и смрт порно банде” Младена Ђорђевића, „Ђавољу варош” Владимира Паскаљевића, као и хрватске филмове „Мајка асфалта” и „Кино Лика” Далибора Матанића и „Шума сумарум” Игора Горана Витеза.

Највише интересовања, потврђују у овој компанији, влада за Бјелогрлићев „Монтевидео” и већ су се појавили потенцијални купци из Русије, Аустрије, Шведске, Швајцарске, Италије и суседних земаља...