Иран није Египат, Азади није Тахрир

Од нашег специјалног извештача

Техеран – Инспирисани турбулентним догађајима по арапском свету, лидери иранске опозиције планирали су да у понедељак одрже велике протестне маршеве широм земље у нади да ће покренути талас незадовољства против конзервативног режима.

Опозициони прваци рачунали су на подршку студената по градовима, камионџија, трговаца златом по утицајним базарима или младог незапосленог света, махом оних који су учествовали у жестоким демонстрацијама јуна 2009. после председничких избора за које је опозиција тврдила да су лажирани како би Махмуд Ахмадинежад добио други мандат.

Мир Хосеин Мусави и Мехди Каруби, тадашњи противкандидати а данас лидери Зеленог покрета, надали су се да ће, и уз помоћ апела са „Фејсбука”, на Азади, техерански Трг Слободе, успети да привуку више хиљада људи по угледу на каирски Тахрир, Трг Ослобођења.

Присталице реформиста су ноћ уочи митинга у неким деловима Техерана излазили на кровове узвикујући „Алаху акбар”, Бог је највећи, по угледу на дане обарања шаха Резе Пахлавија пре три деценије или током великих протеста пре две године.

Ако су очекивали Тахрир, опозиционари нису успели. На Азадију и око трга појавило се тек неколико стотина људи, од којих већина припада генерацијама рођеним после револуције.

Техерански базар, поуздан барометар овдашњих политичких збивања, нормално је радио – што је био први наговештај да неће доћи до озбиљнијег сукоба.

Током вожње око трга Азади, великом истоименом авенијом и Улицом Енгелаб која води ка Техеранском универзитету, приметио сам велики број припадника у црно обучених специјалаца, у пуној опреми.

Снаге реда контролисале су и авенију Вали-је-Аср која овај 15-милионски град са 700 метара висинске разлике пресеца линијом север–југ.

У првим сатима окупљања демонстраната није уочено присуство припадника елитне Револуционарне гарде и паравојне милиције Басиџа – који су брутално угушили нереде децембра 2009. Касније су због учешћа у демонстрацијама две особе обешене, а већи број је ухапшен.

Могуће је да је оштрина одговора режима допринела слабом одзиву противника врховног вође револуције, ајатолаха Саједа Али Хамнеија, и председника Ахмадинежада.

Агенције јављају да је на неколико локација дошло до сукоба демонстраната и полиције која је морала да употреби сузавац. Помињу се хапшења и мањи протести у Есфахану и Ширазу.

Очевидац с којим је „Политика” контактирала касније у понедељак каже да није било ничег ванредног. „Полиција је одрадила свој посао. Био сам у подручју. Да се не ради о овом дану те људе не би ни приметили”, каже извор „Политике”.

Власти су опозицију упозориле да избегну „безбедносну кризу”, а прошле недеље су одбиле захтев за одржавање скупа који су организатори назвали манифестацијом подршке народима Египта и Туниса, али су свакако рачунали да га искористе као прилику да критикују режим Исламске Републике.

Иако званични Техеран здушно хвали покрете маса по Тунису и Египту, које је покренула „машина Хомеинијевог ислама”, и обарање „диктатора”, очито је да је режим предузео све мере предострожности како се социјални бунт арапске улице би не пренео у Иран притиснут сличним проблемима ауторитарности и привредних недаћа, пре свега незапосленошћу и инфлацијом.

Командант Басиџа Мохамед Реза Нагди изјавио је да иза покушаја одржавања манифестација стоје стране силе које покушавају да дестабилизују Иран.

Позната и често коришћена реторика која треба да назначи да у Ирану нема подела. Не барем озбиљних. И да се Запад не нада да ће утицати на иранска збивања.

Запад се својевремено питао да ли ће после пада шаха Резе Иран уклизати у загрљај совјетског комунизма или у исламско средњовековље.

Данас, прижељкујући да поново овлада простором који поседује 10 одсто утврђених светских резерви нафте и 15 одсто резерви гаса, несумњиво највише зазире од „извоза револуције”.

Али, управо је извоз револуције, како истичу овдашњи државни медији, омогућио да 50 милиона људи (!) широм Ирана слави Хомеинијев легат. Што, како пише „Џумхури еслами”, „потврђује лојалност нације револуцији и систему Исламске Републике”.

Трагање за имиџом неокрњеног јединства не уклапа се, међутим, у агенцијске извештаје да је протеклих дана ухапшено 18 опозиционих активиста, углавом чланова Мусавијевог ужег тима, да је Каруби у кућном притвору и да је Мусавијева кућа блокирана.

Власти су управо обзнаниле стварање посебног бироа за медије и културу при државном тужилаштву. Техерански државни тужилац је агенцији ИРНА рекао да је ова институција „нужна” због „неких понашања” у овим областима.

„На крају крајева, ми живимо у једном исламском друштву”, рекао је тужилац додавши да ће биро надзирати спровођење норми које је прописао врх земље којим доминирају конзервативни ајатоласи и технократе.

Ових дана настављено је ометање сајтова опозиције, а блокирани су и Интернет приступи Би-Би-Сију на фарсију, Радију Слободна Европа, Гласу Америке или Ројтерсу. Сателитска телевизија је у Ирану давно забрањена.

Пооштравање мера и завођење ограничења према домаћим и страним медијима траје још од избора 2009. Од тада су неки либерални листови угашени, више иранских новинара је добило забрану бављења послом, а неки су ухапшени.

Репресивне мере учиниле су да иранска опозиција током протекле две године буде потиснута у страну, чему су несумњиво допринели спољни притисци и санкције УН заведене Ирану због његовог спорног нуклеарног програма, претње израелског бомбардовања и убиства иранских нуклеарних стручњака, сајбер-рат вирусима.

Све је то хомогенизовало 75-милионску земљу у којој ни опозиција не оспорава темељне вредности исламске револуције.

Зелени покрет проценио је да су обарања аутократа у Египту и Тунису, пропраћена серијом захтева за политичким, привредним и социјалним реформама, прилика да и Иран отвори сличне процесе.

Власт ајатолаха је то на време схватила предузимајући све мере да се то овде не догоди.

Такве мере, укључујући наредбу елитној Империјалној гарди да пуца у народ, предузимао је и Реза Пахлави. Шахов режим одбијао је да испуни захтеве техеранске улице и – пао је отварајући простор социјалним и политичким снагама које и после три деценије немају одговоре на сличне захтеве.

Техерански универзитет је 1979. био претворен у велику говорничку бину на којој су људи сваког дана могли да слушају шта имају да им кажу шахови противници, од либералних професора до мула из шиитског светог града Кома.

Техерански универзитет овог понедељка није деловао као место на коме се било шта догађа. Страх? Апатија? Веровање да ће се оно што не ваља променити?

Охрабрен догађајима у арапском свету, Мусави тврди да је Зелени покрет жив, али многи Иранци су разочарани јер стичу утисак да бивши премијер нема довољно храбрости да се суочи са естаблишментом.

Тако је понедељак прошао у оштром контрасту са атмосфером у петак, када је Ахмадинежад тријумфалистички изјавио да је исламска револуција Ирана коначно почела да се шири арапским светом, када је обзнанио почетак стварања Алахове државе на земљи и најавио нови Блиски исток без Израела и америчког утицаја.

Иранци су пре 32 године поверовали да ће им рухани – шиитско свештенство које је растерало све друге политичке снаге – донети праведно друштво, али нису били мање гладни демократије и бољег живота од Египћана са Тахрира данас.

Многи незадовољни Иранци данас би да крену тим путем. Како ствари сада стоје, Иран није Египат, Тунис, Јордан, Јемен или Алжир. Уз једно подсећање: како су Блиски исток и Магреб изгледали почетком ове године, а како данас. Ништа није речено.

Бошко Јакшић