Iran nije Egipat, Azadi nije Tahrir

Od našeg specijalnog izveštača

Teheran – Inspirisani turbulentnim događajima po arapskom svetu, lideri iranske opozicije planirali su da u ponedeljak održe velike protestne marševe širom zemlje u nadi da će pokrenuti talas nezadovoljstva protiv konzervativnog režima.

Opozicioni prvaci računali su na podršku studenata po gradovima, kamiondžija, trgovaca zlatom po uticajnim bazarima ili mladog nezaposlenog sveta, mahom onih koji su učestvovali u žestokim demonstracijama juna 2009. posle predsedničkih izbora za koje je opozicija tvrdila da su lažirani kako bi Mahmud Ahmadinežad dobio drugi mandat.

Mir Hosein Musavi i Mehdi Karubi, tadašnji protivkandidati a danas lideri Zelenog pokreta, nadali su se da će, i uz pomoć apela sa „Fejsbuka”, na Azadi, teheranski Trg Slobode, uspeti da privuku više hiljada ljudi po ugledu na kairski Tahrir, Trg Oslobođenja.

Pristalice reformista su noć uoči mitinga u nekim delovima Teherana izlazili na krovove uzvikujući „Alahu akbar”, Bog je najveći, po ugledu na dane obaranja šaha Reze Pahlavija pre tri decenije ili tokom velikih protesta pre dve godine.

Ako su očekivali Tahrir, opozicionari nisu uspeli. Na Azadiju i oko trga pojavilo se tek nekoliko stotina ljudi, od kojih većina pripada generacijama rođenim posle revolucije.

Teheranski bazar, pouzdan barometar ovdašnjih političkih zbivanja, normalno je radio – što je bio prvi nagoveštaj da neće doći do ozbiljnijeg sukoba.

Tokom vožnje oko trga Azadi, velikom istoimenom avenijom i Ulicom Engelab koja vodi ka Teheranskom univerzitetu, primetio sam veliki broj pripadnika u crno obučenih specijalaca, u punoj opremi.

Snage reda kontrolisale su i aveniju Vali-je-Asr koja ovaj 15-milionski grad sa 700 metara visinske razlike preseca linijom sever–jug.

U prvim satima okupljanja demonstranata nije uočeno prisustvo pripadnika elitne Revolucionarne garde i paravojne milicije Basidža – koji su brutalno ugušili nerede decembra 2009. Kasnije su zbog učešća u demonstracijama dve osobe obešene, a veći broj je uhapšen.

Moguće je da je oštrina odgovora režima doprinela slabom odzivu protivnika vrhovnog vođe revolucije, ajatolaha Sajeda Ali Hamneija, i predsednika Ahmadinežada.

Agencije javljaju da je na nekoliko lokacija došlo do sukoba demonstranata i policije koja je morala da upotrebi suzavac. Pominju se hapšenja i manji protesti u Esfahanu i Širazu.

Očevidac s kojim je „Politika” kontaktirala kasnije u ponedeljak kaže da nije bilo ničeg vanrednog. „Policija je odradila svoj posao. Bio sam u području. Da se ne radi o ovom danu te ljude ne bi ni primetili”, kaže izvor „Politike”.

Vlasti su opoziciju upozorile da izbegnu „bezbednosnu krizu”, a prošle nedelje su odbile zahtev za održavanje skupa koji su organizatori nazvali manifestacijom podrške narodima Egipta i Tunisa, ali su svakako računali da ga iskoriste kao priliku da kritikuju režim Islamske Republike.

Iako zvanični Teheran zdušno hvali pokrete masa po Tunisu i Egiptu, koje je pokrenula „mašina Homeinijevog islama”, i obaranje „diktatora”, očito je da je režim preduzeo sve mere predostrožnosti kako se socijalni bunt arapske ulice bi ne preneo u Iran pritisnut sličnim problemima autoritarnosti i privrednih nedaća, pre svega nezaposlenošću i inflacijom.

Komandant Basidža Mohamed Reza Nagdi izjavio je da iza pokušaja održavanja manifestacija stoje strane sile koje pokušavaju da destabilizuju Iran.

Poznata i često korišćena retorika koja treba da naznači da u Iranu nema podela. Ne barem ozbiljnih. I da se Zapad ne nada da će uticati na iranska zbivanja.

Zapad se svojevremeno pitao da li će posle pada šaha Reze Iran uklizati u zagrljaj sovjetskog komunizma ili u islamsko srednjovekovlje.

Danas, priželjkujući da ponovo ovlada prostorom koji poseduje 10 odsto utvrđenih svetskih rezervi nafte i 15 odsto rezervi gasa, nesumnjivo najviše zazire od „izvoza revolucije”.

Ali, upravo je izvoz revolucije, kako ističu ovdašnji državni mediji, omogućio da 50 miliona ljudi (!) širom Irana slavi Homeinijev legat. Što, kako piše „Džumhuri eslami”, „potvrđuje lojalnost nacije revoluciji i sistemu Islamske Republike”.

Traganje za imidžom neokrnjenog jedinstva ne uklapa se, međutim, u agencijske izveštaje da je proteklih dana uhapšeno 18 opozicionih aktivista, uglavom članova Musavijevog užeg tima, da je Karubi u kućnom pritvoru i da je Musavijeva kuća blokirana.

Vlasti su upravo obznanile stvaranje posebnog biroa za medije i kulturu pri državnom tužilaštvu. Teheranski državni tužilac je agenciji IRNA rekao da je ova institucija „nužna” zbog „nekih ponašanja” u ovim oblastima.

„Na kraju krajeva, mi živimo u jednom islamskom društvu”, rekao je tužilac dodavši da će biro nadzirati sprovođenje normi koje je propisao vrh zemlje kojim dominiraju konzervativni ajatolasi i tehnokrate.

Ovih dana nastavljeno je ometanje sajtova opozicije, a blokirani su i Internet pristupi Bi-Bi-Siju na farsiju, Radiju Slobodna Evropa, Glasu Amerike ili Rojtersu. Satelitska televizija je u Iranu davno zabranjena.

Pooštravanje mera i zavođenje ograničenja prema domaćim i stranim medijima traje još od izbora 2009. Od tada su neki liberalni listovi ugašeni, više iranskih novinara je dobilo zabranu bavljenja poslom, a neki su uhapšeni.

Represivne mere učinile su da iranska opozicija tokom protekle dve godine bude potisnuta u stranu, čemu su nesumnjivo doprineli spoljni pritisci i sankcije UN zavedene Iranu zbog njegovog spornog nuklearnog programa, pretnje izraelskog bombardovanja i ubistva iranskih nuklearnih stručnjaka, sajber-rat virusima.

Sve je to homogenizovalo 75-milionsku zemlju u kojoj ni opozicija ne osporava temeljne vrednosti islamske revolucije.

Zeleni pokret procenio je da su obaranja autokrata u Egiptu i Tunisu, propraćena serijom zahteva za političkim, privrednim i socijalnim reformama, prilika da i Iran otvori slične procese.

Vlast ajatolaha je to na vreme shvatila preduzimajući sve mere da se to ovde ne dogodi.

Takve mere, uključujući naredbu elitnoj Imperijalnoj gardi da puca u narod, preduzimao je i Reza Pahlavi. Šahov režim odbijao je da ispuni zahteve teheranske ulice i – pao je otvarajući prostor socijalnim i političkim snagama koje i posle tri decenije nemaju odgovore na slične zahteve.

Teheranski univerzitet je 1979. bio pretvoren u veliku govorničku binu na kojoj su ljudi svakog dana mogli da slušaju šta imaju da im kažu šahovi protivnici, od liberalnih profesora do mula iz šiitskog svetog grada Koma.

Teheranski univerzitet ovog ponedeljka nije delovao kao mesto na kome se bilo šta događa. Strah? Apatija? Verovanje da će se ono što ne valja promeniti?

Ohrabren događajima u arapskom svetu, Musavi tvrdi da je Zeleni pokret živ, ali mnogi Iranci su razočarani jer stiču utisak da bivši premijer nema dovoljno hrabrosti da se suoči sa establišmentom.

Tako je ponedeljak prošao u oštrom kontrastu sa atmosferom u petak, kada je Ahmadinežad trijumfalistički izjavio da je islamska revolucija Irana konačno počela da se širi arapskim svetom, kada je obznanio početak stvaranja Alahove države na zemlji i najavio novi Bliski istok bez Izraela i američkog uticaja.

Iranci su pre 32 godine poverovali da će im ruhani – šiitsko sveštenstvo koje je rasteralo sve druge političke snage – doneti pravedno društvo, ali nisu bili manje gladni demokratije i boljeg života od Egipćana sa Tahrira danas.

Mnogi nezadovoljni Iranci danas bi da krenu tim putem. Kako stvari sada stoje, Iran nije Egipat, Tunis, Jordan, Jemen ili Alžir. Uz jedno podsećanje: kako su Bliski istok i Magreb izgledali početkom ove godine, a kako danas. Ništa nije rečeno.

Boško Jakšić