Црно-бели “шенген”

Пуних седамнаест и по година, од 1992. па до краја 2009. године, ова земља и овај народ су били под санкцијама које нам је увела Европска унија. Последњи зид је пао скидањем са црне листе Шенгенског споразума, када нам је поново дозвољено да путујемо без виза. Дакле, без мизерног чекања, дугих редова и малих људских драма пред конзулатима европских земаља. Како ствари сада стоје, испада да смо олако и брзо заборавили све тадашње муке.

Та одлука Савета министара Европске уније прослављена је као национална победа, као крај мрачне ере ове земље. Чак је у том тренутку порасло и поверење јавности у владу. И од тада ништа нисмо урадили да очувамо ту победу.

Европу преплављују лажни азиланти из Србије, а могућност привремене суспензије безвизног режима биће разматрана 24. фебруара на редовном заседању министара унутрашњих послова и правде ЕУ.

ЕУ нас је већ упозоравала на „погубне последице визне либерализације”, а наше власти су тада додатно информисале грађане о њиховом праву да проведу највише 90 дана у периоду од 180 дана у државама шенгенске уније, као и о томе да немају право на азил у земљама ЕУ. Тада је откривено и да неки ауто-превозници и такозване туристичке агенције са југа Србије обмањују грађане и обећавају им азил у ЕУ. После најаве акције српских власти да се то спречи, изгледало је да се овој појави стало на пут. Али, све је било кратког даха и остало „мртво слово на папиру”.

Неки грађани Србије склони да као „туристи” нађу ухлебље кидишу и даље на Европу, а наши органи власти немају за сада, осим вербалног, други начин да се позабаве овом појавом опасном по све нас.

Министар унутрашњих послова је декларативно најавио „мере против могућих азиланата”, али је мало урађено да се санкционишу агенције које маме такве „путнике” и изводе их „грлом у јагоде” на европски пут. Ниједна агенција од таквих није ни кажњена ни укинута и „азилантски пут” и даље функционише.

Реч је о хиљадама људи који ипак у укупном броју не чине ни 0,1 одсто становништва Србије, и они, као нежељена појава у Европи, могу да упропасте и покваре све оно што смо се трудили да добијемо после скоро дводеценијске „гвоздене завесе”.

Ако не желимо да нам се деси оно што смо преживели као мору, потребна је брза, најбржа, конкретна и оштра акција на спречавању таквих излетника.

Каква, запитаће се многи? Ко може да спречи оне са дигитализованим новим пасошима да крену куда им душа хоће, да сами бирају куда ће се запутити. Па, може, ЕУ то захтева од нас.  Као што постоји такозвани санитарни кордон на уласку у неку државу, постоји иста могућност и на изласку, уз сва уважавања људских и осталих права. Ваучери, аранжмани, количина новца који путник носи – све то појашњава намере оног који је негде кренуо… На питање, ко треба да прави селекцију, одговор је више него прост. Онај орган државне власти који контролише границу!  Да почне, јер није, и да не би 99,9 одсто грађана постали поново таоци оних који се ипак – исказују у промилима.