Београд на филму моћан као Рим

Берлин – Рејф Фајнс је до сада милионском аудиторијуму био познат по свом раду искључиво испред камере, као британски глумац који је досегао светску славу незаборавним улогама у „Шиндлеровој листи” и „Енглеском пацијенту” и као најстарије од шесторо деце фотографа Мајка Фајнса и књижевнице Џенифер Лаш.

Сада је тај исти аудиторијум, после светске премијере на 61. Берлинском фестивалу, у прилици да упозна Фајнса и као редитеља филма „Кориолан” – модерне верзије истоимене Шекспирове драме о полумитском римском војсковођи Кају Марцијусу Кориолану (добио овај надимак пошто је освојио волшчански град Кориоли) – коју је снимао у Београду, уз финансијску подршку из Србије на чему је, како каже у интервјуу за „Политику”, веома захвалан. Филм „Кориолан” отвориће београдски Фест.

Током срдачног сусрета у берлинском хотелу „Риџент”и разговора чији су делови сада пред вама, Фајнс није пропустио да прозбори и о глумачкој снази Славка Штимца и Драгана Мићановића и костимографским вештинама Бојане Никитовић, али ни да открије и мотиве за настанак овог филма, да говори о изазовима режије и о модерном виђењу Шекспира...

Долазите у Београд за који дан иако сте исцрпљени? Београд изгледа веома добро у Вашем филму, изненађена сам колико је другачији.

Изгледа веома снажно, моћно као Рим, зар не? Био сам веома задовољан локацијама и условима рада. То ми је много помогло. Имао сам тамо и изванредну филмску екипу и сјајне глумце. Имао сам тамо и сјајно проведено време, окружен дивним, невероватним људима. Радујем се доласку у Београд већ следеће недеље и радознао сам да видим реакцију публике.

Зашто сте редитељски посао започели баш са Шекспировим „Кориоланом”, који је био тежак задатак и када сте га својевремено играли у позоришту?

Зато што је то прича о љутњи и разочарању светом и о немогућности људског рода да истински функционише. Мислим да нам је у њој Шекспир показао свет у свој својој политичкој и социјалној дисфункционалности, свет који је баш такав и данас. Могу ја имати пуне џепове демократије и наде, али свет ће увек нагонити себе на распадање и самоуништавање и нема одговора на то. Тако ја осећам и тако мислим, и сматрам да прича о Кориолану управо то рефлектује. С друге стране, заиста волим високодефинисане конфронтације протагониста, чисти, трагични акт. Мислим да публика тражи да буде сведок судбине хероичног антихероја, а на публици је доврши однос између мајке и сина који не може бити уништен. Све то ми није давало мира и терало ме на помисао да треба сам да режирам себе у филмској улози Кориолана и то на Шекспировом језику и са шекспировским реченицама. Мени је то било веома важно и зато у друге нисам имао поверења, јер мало је оних који би се данас прихватили да Шекспиров текст сместе у модерно време, а и нико се до сада није фанатично нудио да екранизује „Кориолана”.

Можда и зато што су свесни да би тешко пробудили саосећање публике са његовим ликом?

Волим ликове који су изазов за саосећање, који су тешки за идентификацију. Сматрам Кориолана хероичним. Може се за њега рећи и да је човек великог интегритета који не воли компромисе, може се рећи и да је егоиста, али сматрам да је он пре свега дете заробљено у телу мушкарца који никада није одрастао. Бриљантни снажни и храбри војник, луди самурај. Он као ратник нема мишиће за свакодневне преговоре и компромисе у политичком животу, он је ригидан, подређен мајци која га је донела на свет и начинила онаквим какав јесте. Оног тренутка када се сложио да пристане на мир и када је заплакао, тада је изгубио свој живот. Зато сматрам и да је веома трагичан и да ће публика, ма колико јој био несимпатичан, на крају бити присиљена да сведочи о трагедији човека.

Човека кога је уништила политика, човека који је жртва политичких манипулација и мајчиног прагматизма?

И тако се може рећи, али ово је за мене пре свега прича о безнадежности света. Сваки дан када отворите новине или упалите ТВ, видите трагичне догађаје у Конгу, хорор у Мексику, сведочите о немирима на Средњем истоку, Ираку, протестима у Атини или далекој Азији. Видите око себе константне ратове и сведочите да стална нетрпељивост и екстремно насиље постоји свугде и да је самодеструктивност света на делу.

И зато сте причу о Кориолану сместили у модерно време? Зато се прича прати и из визуре телевизијских преноса уз богато коришћење и архивског материјала међу којима су снимци и београдских уличних протеста двехиљадите?

Али и снимци италијанских и других протеста. За идеју да се атмосфера напетости и уверљивости догађаја, политичких преврата и ратова гради и кроз форму телевизијских извештаја и преноса, требало би да захвалим сценаристи Џону Логану, који је то сугерисао у свом сценарију. Мислим да је на овај начин постигнута већа резонанца и снажнија веза са публиком. Модерна екранизација античке трагедије и екранизација увек актуелног Шекспира захтева снимање у истинском времену, у нашим данима, јер ово и јесте време Каја Марцијуса Кориолана.

Ви његов лик глумите готово хомоеротски?

Он и јесте хомоеротичан лик. Непопуларни римски војсковођа окружен суровим мушким светом, човек који се никада није отргао патроната своје мајке Волумние.

За лик Волумние одабрали сте Ванесу Редгрејв јер сте знали да са њом нема грешке?

Само је Ванеса, која има невероватно снажан инстинкт, могла са толико спољашње нежности да одигра Волумниу, жену изузетне унутрашње снаге. Жену која је мајка-отац и која је у стању да, готово љупко и посве искрено, изговори реченицу: „И да имам и 12 синова, радије бих да 11 њих достојанствено умре у борби за своју земљу, него да јој један служи без борбе”, и то у тренутку када сазнаје да јој је син јединац рањен.

Неке сцене борби у Вашем филму као да су изашле из филма „Катанац за бол” Кетрин Бигелоу или се тај утисак ствара зато што га је снимао исти директор фотографије Бери Акројд?

Бери има невероватан осећај за реализам захваљујући чему и имате осећај личног присуства борбама. Од почетка сам желео спонтани, кинетички изглед филма и рад камере из руке.

Ниједног тренутка нисте сумњали у себе као редитеља?

Из дана у дан поверење у самог себе је расло јер је све ишло добро. Имао сам добре припреме, одличну екипу, током снимања није било пуно компликација. Када на крају дана видиш материјал који си снимио и када смо сви задовољни, осећај задовољства је велики. Ишло је добро што је допринело да моја самоувереност расте.

Наставићете да режирате?

Надам се.

И Ваше две сестре су се већ окушале као редитељке, постаће то породични посао?

Ха, изгледа тако!

Европа ће тако коначно добити свога Клинта Иствуда?

Ха, можда! Када глумац стави „шапе” на режију, многи дижу обрве увис. Када сте главни глумац у филму и овако сте истурени фронтално, и уколико је на вама да режирате то онда може да буде и природна екстензија. То се догодило Иствуду, али не знам да ли ће и мени. Још је рано о томе говорити.

Хари Потер ће остати без свог лорда Волдерморта?

Од глуме сигурно нећу одустати. Што се тиче лорда Волдерморта, та улога је била забавна и сводила се на дуго шминкање и костим. То није улога која има изазов Кориолана.