Beograd na filmu moćan kao Rim

Berlin – Rejf Fajns je do sada milionskom auditorijumu bio poznat po svom radu isključivo ispred kamere, kao britanski glumac koji je dosegao svetsku slavu nezaboravnim ulogama u „Šindlerovoj listi” i „Engleskom pacijentu” i kao najstarije od šestoro dece fotografa Majka Fajnsa i književnice Dženifer Laš.

Sada je taj isti auditorijum, posle svetske premijere na 61. Berlinskom festivalu, u prilici da upozna Fajnsa i kao reditelja filma „Koriolan” – moderne verzije istoimene Šekspirove drame o polumitskom rimskom vojskovođi Kaju Marcijusu Koriolanu (dobio ovaj nadimak pošto je osvojio volščanski grad Korioli) – koju je snimao u Beogradu, uz finansijsku podršku iz Srbije na čemu je, kako kaže u intervjuu za „Politiku”, veoma zahvalan. Film „Koriolan” otvoriće beogradski Fest.

Tokom srdačnog susreta u berlinskom hotelu „Ridžent”i razgovora čiji su delovi sada pred vama, Fajns nije propustio da prozbori i o glumačkoj snazi Slavka Štimca i Dragana Mićanovića i kostimografskim veštinama Bojane Nikitović, ali ni da otkrije i motive za nastanak ovog filma, da govori o izazovima režije i o modernom viđenju Šekspira...

Dolazite u Beograd za koji dan iako ste iscrpljeni? Beograd izgleda veoma dobro u Vašem filmu, iznenađena sam koliko je drugačiji.

Izgleda veoma snažno, moćno kao Rim, zar ne? Bio sam veoma zadovoljan lokacijama i uslovima rada. To mi je mnogo pomoglo. Imao sam tamo i izvanrednu filmsku ekipu i sjajne glumce. Imao sam tamo i sjajno provedeno vreme, okružen divnim, neverovatnim ljudima. Radujem se dolasku u Beograd već sledeće nedelje i radoznao sam da vidim reakciju publike.

Zašto ste rediteljski posao započeli baš sa Šekspirovim „Koriolanom”, koji je bio težak zadatak i kada ste ga svojevremeno igrali u pozorištu?

Zato što je to priča o ljutnji i razočaranju svetom i o nemogućnosti ljudskog roda da istinski funkcioniše. Mislim da nam je u njoj Šekspir pokazao svet u svoj svojoj političkoj i socijalnoj disfunkcionalnosti, svet koji je baš takav i danas. Mogu ja imati pune džepove demokratije i nade, ali svet će uvek nagoniti sebe na raspadanje i samouništavanje i nema odgovora na to. Tako ja osećam i tako mislim, i smatram da priča o Koriolanu upravo to reflektuje. S druge strane, zaista volim visokodefinisane konfrontacije protagonista, čisti, tragični akt. Mislim da publika traži da bude svedok sudbine heroičnog antiheroja, a na publici je dovrši odnos između majke i sina koji ne može biti uništen. Sve to mi nije davalo mira i teralo me na pomisao da treba sam da režiram sebe u filmskoj ulozi Koriolana i to na Šekspirovom jeziku i sa šekspirovskim rečenicama. Meni je to bilo veoma važno i zato u druge nisam imao poverenja, jer malo je onih koji bi se danas prihvatili da Šekspirov tekst smeste u moderno vreme, a i niko se do sada nije fanatično nudio da ekranizuje „Koriolana”.

Možda i zato što su svesni da bi teško probudili saosećanje publike sa njegovim likom?

Volim likove koji su izazov za saosećanje, koji su teški za identifikaciju. Smatram Koriolana heroičnim. Može se za njega reći i da je čovek velikog integriteta koji ne voli kompromise, može se reći i da je egoista, ali smatram da je on pre svega dete zarobljeno u telu muškarca koji nikada nije odrastao. Briljantni snažni i hrabri vojnik, ludi samuraj. On kao ratnik nema mišiće za svakodnevne pregovore i kompromise u političkom životu, on je rigidan, podređen majci koja ga je donela na svet i načinila onakvim kakav jeste. Onog trenutka kada se složio da pristane na mir i kada je zaplakao, tada je izgubio svoj život. Zato smatram i da je veoma tragičan i da će publika, ma koliko joj bio nesimpatičan, na kraju biti prisiljena da svedoči o tragediji čoveka.

Čoveka koga je uništila politika, čoveka koji je žrtva političkih manipulacija i majčinog pragmatizma?

I tako se može reći, ali ovo je za mene pre svega priča o beznadežnosti sveta. Svaki dan kada otvorite novine ili upalite TV, vidite tragične događaje u Kongu, horor u Meksiku, svedočite o nemirima na Srednjem istoku, Iraku, protestima u Atini ili dalekoj Aziji. Vidite oko sebe konstantne ratove i svedočite da stalna netrpeljivost i ekstremno nasilje postoji svugde i da je samodestruktivnost sveta na delu.

I zato ste priču o Koriolanu smestili u moderno vreme? Zato se priča prati i iz vizure televizijskih prenosa uz bogato korišćenje i arhivskog materijala među kojima su snimci i beogradskih uličnih protesta dvehiljadite?

Ali i snimci italijanskih i drugih protesta. Za ideju da se atmosfera napetosti i uverljivosti događaja, političkih prevrata i ratova gradi i kroz formu televizijskih izveštaja i prenosa, trebalo bi da zahvalim scenaristi Džonu Loganu, koji je to sugerisao u svom scenariju. Mislim da je na ovaj način postignuta veća rezonanca i snažnija veza sa publikom. Moderna ekranizacija antičke tragedije i ekranizacija uvek aktuelnog Šekspira zahteva snimanje u istinskom vremenu, u našim danima, jer ovo i jeste vreme Kaja Marcijusa Koriolana.

Vi njegov lik glumite gotovo homoerotski?

On i jeste homoerotičan lik. Nepopularni rimski vojskovođa okružen surovim muškim svetom, čovek koji se nikada nije otrgao patronata svoje majke Volumnie.

Za lik Volumnie odabrali ste Vanesu Redgrejv jer ste znali da sa njom nema greške?

Samo je Vanesa, koja ima neverovatno snažan instinkt, mogla sa toliko spoljašnje nežnosti da odigra Volumniu, ženu izuzetne unutrašnje snage. Ženu koja je majka-otac i koja je u stanju da, gotovo ljupko i posve iskreno, izgovori rečenicu: „I da imam i 12 sinova, radije bih da 11 njih dostojanstveno umre u borbi za svoju zemlju, nego da joj jedan služi bez borbe”, i to u trenutku kada saznaje da joj je sin jedinac ranjen.

Neke scene borbi u Vašem filmu kao da su izašle iz filma „Katanac za bol” Ketrin Bigelou ili se taj utisak stvara zato što ga je snimao isti direktor fotografije Beri Akrojd?

Beri ima neverovatan osećaj za realizam zahvaljujući čemu i imate osećaj ličnog prisustva borbama. Od početka sam želeo spontani, kinetički izgled filma i rad kamere iz ruke.

Nijednog trenutka niste sumnjali u sebe kao reditelja?

Iz dana u dan poverenje u samog sebe je raslo jer je sve išlo dobro. Imao sam dobre pripreme, odličnu ekipu, tokom snimanja nije bilo puno komplikacija. Kada na kraju dana vidiš materijal koji si snimio i kada smo svi zadovoljni, osećaj zadovoljstva je veliki. Išlo je dobro što je doprinelo da moja samouverenost raste.

Nastavićete da režirate?

Nadam se.

I Vaše dve sestre su se već okušale kao rediteljke, postaće to porodični posao?

Ha, izgleda tako!

Evropa će tako konačno dobiti svoga Klinta Istvuda?

Ha, možda! Kada glumac stavi „šape” na režiju, mnogi dižu obrve uvis. Kada ste glavni glumac u filmu i ovako ste istureni frontalno, i ukoliko je na vama da režirate to onda može da bude i prirodna ekstenzija. To se dogodilo Istvudu, ali ne znam da li će i meni. Još je rano o tome govoriti.

Hari Poter će ostati bez svog lorda Voldermorta?

Od glume sigurno neću odustati. Što se tiče lorda Voldermorta, ta uloga je bila zabavna i svodila se na dugo šminkanje i kostim. To nije uloga koja ima izazov Koriolana.