Попут старих мајстора

Петнаестак вредних рукотворина са сертификатом уметничких и старих заната део су прве изложбене поставке у галеријском простору новооснованог Центра занатлија и предузетника Србије, смештеног у задужбини Николе Спасића у Београду. Оснивач Центра је „Резиме Арт фондација” (из пословног система хотела „Резиме Краун”) у сарадњи са Удружењем занатлија Београда и уз подршку Министарства економије и регионалног развоја Србије, а изложба, на којој је представљено 12 мајстора, биће отворена до 27. марта. Након тога ће експонати бити понуђени купцима, а затим следи продајна изложба сувенира, накита и других радова деце са оштећеним видом.

– Центар занатлија и предузетника Србије има за циљ очување и промоцију занатске производње, желео би да мајстори уметнина из целе Србије добију могућност да своје радове представе у срцу Београда, али и да се странци који бораве у нашем граду на овом месту упознају са разноликошћу и богатством српског традиционалног и савременог занатства. Посредством изложби и догађаја друге врсте намеравамо да негујемо добар предузетнички дух, преданост раду и пословну иницијативу. Наша идеја је, такође, да генерације које тек стасавају уверимо да се од уметничких заната може лепо живети и зарадити, зато намеравамо да установимо и посебан фонд за подстицај и стипендирање младих занатлија – каже за „Магазин” Миомир Бата Хрељац, председник „Резиме Арт фондације”, познат као човек који је отворио прву пицерију у Београду, први италијански ресторан („ТП”) и, касније, први хотел типа „дом далеко од дома” специјализован да угости пословне људе и дипломате који бораве у српској престоници.

Наш саговорник је, како наводи, имао у животу више прилика да покаже шта значи имати идеје које су испред свог времена и успешно их остварити, зато му је стало да помогне и другим смелим, вредним и способним предузетницима. Пре него што је постао један од пионира српског приватног предузетништва, опробао се као музичар у „Корни групи” (уосталом, мајка му је певала у Бечкој опери) али је увидео да има више смисла за организацију него за свирку, па је отворио диско клуб. У биографији му пише и да је завршио Правни факултет, два месеца био директор продукције плоча у „Студију Б”… али се последњих десетак година бави хотелијерством.

Након што је, истиче Хрељац, „оронулу, запуштену и поплављену”задужбину чувеног београдског трговца и добротвора делимично обновио за потребе свог хотела и галерије, овом стогодишњем здању је наменио још бољу судбину: кристалну концертну и изложбену дворану на месту мрачног, пустог пролаза, затим радионицу старих заната где ће посетиоци моћи да посматрају сопственим очима како настају мала уметничка дела, па застакљено шеталиште у унутрашњем дворишту и пјацету са фонтаном…

Да ли ће се ови планови остварити зависиће, наравно, и од одлуке општине Стари град, сагласности надлежних градских органа под чијом је заштитом ово културно добро и Управног одбора Спасићеве задужбине, која је иначе била против тога да се зграда у улици Кнеза Михаила 33 адаптира и претвори у хотел без одговарајућих дозвола Републичке грађевинске инспекције и Републичког завода за заштиту споменика културе.

У међувремену, у старом здању иза чије се неупадљиве фасаде тешко могу наслутити луксузне хотелске собе, делује и Центар занатлија и предузетника Србије са изложбеним простором у којем се ових дана могу видети: наушнице као од сребрног иња сачињене, реплика византијских, дело Горана Ристовића из Краљева (Филигран Покимица); дуборезне слике са правим накитом од племенитог метала, из колекције надахнуте Хиландаром и њему посвећене, настале у галерији „Ђани” Славољуба Галића из Крагујевца; кожни повези са британским краљевским грбом, рад Љубомира Турукала из Новог Сада, наручени из Лондона; опрема за коње, из сарачке радионице Николе Ђурана у Сомбору, прављена по поруџбини британског двора; шаблони са шарама за осликавање цркава пристигли из радионице за конзервацију културних добара Ивана Амброшића из Сомбора…

Ту су и ћилими са такозваном париском шаром, која је после великих ратова крајем 19. и почетком 20. века добила ново име – бомба, и нову намену (да као симбол мушке снаге и енергије краси ткања која ће бити поклоњена дечацима на рођењу, младићима кад крену на високу школу, партнерима кад започну нови посао…), а својим их је рукама ткала Славица Ћирић из пиротске занатске задруге „Дамско срце”. Па дрвене кломпе Ивице Ковача из Бачког Моноштора, бодежи Драгана Стијаковића са Петроварадина, опанци и шумадијске народне ношње Мијомира Алексића из Калуђерице…

Најумешније српске кујунџије, абаџије, сарачи, мутавџије, ткачи, мајстори филиграна и многи други уметници старог заната својим су се рукотворинама некада прославили и изван граница сопствене државе, а сад су шансу добили и ови савремени, последњи чувари умећа којег готово да више и нема.