Могу ли се менаџери осигурати од стечаја

Полису осигурања од пропасти фирме власник или менаџер фирме у Србији вероватно ће моћи да закључи тек за петнаестак година, иронично је прокоментарисао директор једне осигуравајуће куће у одговору на питање – када се код нас може очекивати ова врста осигурања.

А директорима домаћих фирми такав производ никад није био потребнији. Судећи по проценама магазина „Све о осигурању” ове године у стечај ће отићи око 16.000 предузећа. Готово три пута више него 2010. када су судови закључили 5.900 таквих решења. Лане су аутоматски у стечај ишле фирме чији су рачуни блокирани дуже од три године. Од ове године рок је смањен на две године, а од 2012. на годину дана, што би требало да буде коначно решење, кажу извори блиски Народној банци Србије која судовима сваког месеца доставља податке за рачуне који су у блокади дуже од две године.

Тако ни у скорој будућности запослени неће моћи да рачунају да ће им фирма исплатити заостале плате и доприносе, јер су последњи у ланцу наплате, па је питање колико ће им преостати након што се намире банке, Пореска управа и добављачи који су први на реду кад се покрене стечајни поступак. Људима који раде у друштвеној, обично безуспешно приватизованој, фирми држава у неком моменту – а најчешће пред изборе или услед социјалног притиска – повеже стаж, док они који раде у приватној компанији деле судбину свог пропалог предузећа.
Истини за вољу, ни у свету ова врста осигурања није претерано заступљена. Једино америчка компанија Cadia склапа полисе и исплаћује штету у случају банкротства које је наступило као последица непредвидивих економских турбуленција (попут светске кризе) и које може да уништи пословање и имовину фирме. Премија је папрено скупа – примера ради, за фирму која се процењује на милион долара премија износи 2.500 долара годишње, али то је цена ризика. У Србији је питање да ли би менаџери, чак и у златна времена процвата бизниса пре неколико година, одлучили да дају своју месечну плату да би се заштитили од пропасти.
У теорији пак закон омогућава, а и највеће осигуравајуће куће (Дунав, ДДОР и Делта Ђенерали) – премда стидљиво – нуде покрића од неких ризика који су најчешћи узрочници стечаја. Рачуни домаћих предузећа блокирани су најчешће услед неликвидности: не плаћају им добављачи или је опала тражња за њиховим производима. Истовремено, у склопу осигурања од финансијских губитака може се уговорити осигурање потраживања настало на основу гаранције испуњења обавезе дужника, те осигурање различитих видова финансијских губитака (због губитка запослења, недовољних прихода, лошег времена, изгубљене добити, непланираних општих трошкова и слично).
Иако би власнике здравих фирми требало да забрине чињеница што ће сваког месеца у стечај отићи барем 1.000 фирми, последњи доступни подаци НБС показују да је укупан број полиса којима су покривени бар неки од ових ризика свега 717, док је приписана премија 229 милиона динара или 0,5 одсто од укупног броја неживотних осигурања. Магазин „Све о осигурању” истиче да број таквих уговора није повећан током кризе. Један од главних разлога што су биланси предузећа у минусу, због чега им је готово немогуће да добију повољан кредит код банке, јесте суноврат динара у последње две и по године за више од 30 одсто према евру. Како су се предузећа у Србији махом задуживала у еврима, док истовремено приходују у динарима, последица су негативни биланси. У свету осигуравајуће куће попут немачког Хермеса, француског Кофаса или америчких Мига и Opica нуде осигурање од валутних разлика, такозвани хеџинг. У Србији исто то раде банке кроз терминске уговоре. Па ипак, такав вид трансакција према подацима НБС лане је чинио свега три одсто укупних девизних купопродаја.

С. Костић
-----------------------------------------------------------

Обавезно за стечајне управнике

Утешно је што се новим одредбама Закона о стечају донекле „стаје на реп” сувише „опуштеном” понашању директора који су постављани да воде предузеће док траје поступак стечаја у друштвеним предузећима. Није био редак случај да и оно мало имовине менаџер распарча уместо да управља стечајном масом у интересу поверилаца, међу којима су и радници.

Од половине прошле године, осигурање стечајних управника је обавезно. Активни стечајни управник је дужан да закључи са осигуравајућим друштвом уговор о обавезном осигурању од професионалне одговорности са осигураном сумом у износу од најмање 30.000 евра, за све ризике повезане са обављањем послова стечајног управника ако не испуњава своје обавезе (не поштује рокове одређене законом или поступа пристрасно у односу на поједине повериоце).

Одбор поверилаца може у било ком тренутку захтевати од стечајног управника да закључи уговор о додатном осигурању од професионалне одговорности за конкретни стечајни поступак и на износ који је већи од горњег износа од 30.000 евра.