РАЗУМ И НЕСПОКОЈ

Срби нерадо трпе другачије мишљење од свог. Разлика у ставу или тврдоглаво побијање чињеница, овде су често разлог за страствену мржњу. Кумови и браћа су умели, и пре и данас, да закину своју блискост без обзира и за свагда, све због политике.

Због ње се пуцало од Гарашанина наовамо, у скупштини и иначе. Дух Пунише Рачића и те како је жив у демократској Србији. Али и сенке балканског шпијуна су стално међу нама, Илија Чворовић бди и кад сви заспе, а Алекса Жуњић, више него икада има посла на путу између глагољивог народа и радознале власти.

И све то, наравно, није само литература. Грађани Србије већ више од 15 година живе у амбијенту великих ломова и пресија. Ниједна пре ове генерације није доживела толико кидања и промена "непромењивих" граница, атомизацију стабилних држава и серију разорних ратова.

Свако, наравно, има права на свој став о томе шта су узроци, а шта последице наше несрећне модерне историје. О истим људима се јавно суди као о херојима, али и злочинцима, исти су догађаји који нас још воде у стратегијску дефанзиву, проглашавају јунаштвима и глупим суновратима. Хаотични вредносни систем је донео небројене недоумице у разумевању српског родољубља.

Поразни ратови су довели до монополског патриотизма и његове догматске верзије. Одатле смо се давно поделили (неко нас је поделио) на патриоте и издајнике, при чему испада да они који су себи дали монопол на љубав према отаџбини, опасно мрзе све Србе који су склони да исту врсту емоција разумеју мало другачије. А то је углавном пола-пола. Опасна мржња међу браћом, све у име љубави.

И данас смо на врло нервозној раскрсници између поразне прошлости и опстанка. Танка је граница која дели хладни разум од прегрејаних осећања. Али је игра са пољуљаним националним самољубљем буквално безгранична.

За који месец Србија ће се суочити са драматичном епизодом у својој историји. Ма колике залихе оптимизма имали, он ће нам можда само помоћи да пребродимо стварност. А све што се догађа ових месеци, углавном је противречно. У свим тим контроверзама Србија себе мора да види као жртву једног агресивног преседана. И да се озбиљно зачуди пред високим и тврдим зидом који сада изгледа неразрушив и сувише добро чуван.

Исти они који су измајсторисали ту грађевину, позивају нас да им се придружимо. Пред нама су, наводно, европске и планетарне интеграције. Хоћемо ли сабрати снаге да тамо кренемо са осећањем неправде, упадљиво несрећни, и прилично осакаћени као држава? Или ће нас оклевање коштати бар исто толико, уз сазнање да немамо пројекцију драматичног одговора на драматичан ударац.

У разговору Схефера и Коштунице, свако је причао своје. Као да се нису најбоље разумели. А ипак, обојица добро знају да се неће сукобити и да и Србија и НАТО морају посегнути за "најмањим заједничким интересом!" А то је стабилност региона, који је нестабилан по својој дефиницији.

Ето још једне контроверзе, која се тиче Ахтисаријевог плана, различито виђеног у једном релативно пријатељском разговору. Српски премијер је тај план резолутно одбацио, Схефер снажно подржао, па је то личило на сведене рефлексије бечких преговора: свако говори своје, и ту нема сретања посред пута.

Због тога су тражење поља за сарадњу и брига за стабилност региона, имали помало иронијски призвук. НАТО се задржао на војно-политичкој платформи из 1999. године. Иначе није било наде да Брисел ту своју позицију промени, чак и у нијансама. То би значило негацију разлога за агресивну ′99. и признавање грешке. Алијанса то неће учинити, јер то напросто није у њеној нарави.

Шта се онда догађа са националним осећањима? За протеклих седам година љубав према Космету је израсла у однос према митској земљи. Простор, који је скоро потпуно етнички очишћен, разуме се као симбол велике неправде. Одатле и бол и бес, осећање немоћи, уз неговање прилично јаке ксенофобије. Теорије завере добиле су ново гориво и низ прилично логичних образложења.

Али, ово је амбијент за враћање у живот оних колоритних физиономија које носе најтеже бреме кривице за косовску калварију. Сада они и те како деле лекције о томе шта ваља чинити у судњем часу. И бацају анатеме на све стране, замерајући свима осим себи.

Због свега тога, српско јавно мнење долазеће пролеће дочекује прилично неспремно. Наша се политичка елита добро држи, бар кад су у питању интереси Србије. Браниће их док могу и док реалност не постане тврђа од њихових ставова.