Зима арапског незадовољства

Сеизмички удари мењају деценијама успостављану топографију арапског света, али револт од Алжира, Туниса и Либије до Египта, Бахреина и Јемена не тиче се идеологије већ – биологије.

У средишту зиме незадовољства су обични Арапи који, под јармом сопствених деспота и страних сила, изнад свега траже основне доказе сопствене људскости.

Право да користе сва своја знања и осећања, да читају праве новине и гледају истинске телевизије, да уз шишу по чајџиницама отворено причају о свему, да кажу своје и чују туђе мишљење, да се удруже с ким желе, да слушају музику коју воле, да слободно мисле, да дебатују, слажу се и не слажу, да раде, да учествују у свим активностима како би се остварили – укључујући и онима које им њихови лидери сурово забрањују.

Народни револт стотина милиона Арапа, чије ће се последице осећати у времену које следи, говори о људима којима је прекипело да им се рођењем оспорава људско биће, да им се отима држављанство као припадника суверене државе, да им се одузима људско право као детета Алаховог.

То понижавање је последица много чега: злоупотребе власти, непотизма, поткупљеног судства, опште репресије и полицијске бруталности, недостатка слободе говора, контроле медија, корупције, неједнаких шанси, сиромаштва и незапослености, слабих или непостојећих јавних служби, дремљиве администрације, лошег образовног система...

Могуће је пронаћи још читав низ фактора скривених иза демонстрација које су већ скинуле двојицу арапских владара а још двојицу натерала да обећају да се више неће кандидовати.

Много је тумачења зашто је незадовољство овако експлодирало. Од страница Фејсбука до цена пиринча.

Листи би могла да се придода и „култура одобравања“ и непротивљења која се природно развија у ауторитарним режимима у којима нико нема жељу да буде тај који ће деспоту рећи да су он и његова камарила непожељни.

Обичан мушкарац и жена са арапске улице одрастају у страху од недемократског друштва уз осећај растуће фрустрације да не могу да остваре сопствене потенцијале док истовремено посматрају своје елите и њихово енормно богатство стечено не способношћу – већ везама с председницима, вођама, краљевима, шеицима и емирима.

Али, таква култура трпељивости је колико седатив осионим владарима, толико и опасна успаванка која зна да их кошта главе.

Млади, а они до 30 година чине две трећине становништва арапског света, посебно су понижени лошим образовањем и све мањом шансом да се запосле, да скупе новац за брак и да оснују породицу. Када покушају да се пожале, онда им моћни мохабарат – тајна полиција – саопшти шта јавно могу да кажу, а шта не. У супротном затвор.

Онда су пукли. И ненадано показали да су спремни да узврате на начин који је колико пре неки месец био незамислив. Придружили су им се милиони других.

Милиони на улицама, то се зове снага народа. Звучи помало фразеолошки, јер нас политичари, у страху да им се не догоди улица, уче, заваравају или лажу да улица није место на коме се истерују права.

Јесте, када утврдите отуђеност ваших представника у парламенту, немоћ пред администрацијом, бескорисност пред судовима... Слободу је тешко дефинисати, али њен недостатак се лако препознаје.

Сигнала за узбуну било је напретек. Недостајао је само катализатор – у форми самоспаљивања очајника у Тунису које је одувало режим за који се веровало да је стабилан.

Уколико локални владари немају разлога да буду изненађени незадовољством младих, онда имају све разлоге да буду изненађени понашањем највећег дела љутите масе: задивљујуће дисциплиновани, храбри и мирни.

Мубарак и Бен Али мора да су се молили Алаху за насиље јер би оно оправдало одговор силом која им је била на располагању. Народ није упао у замку.

Било је покушаја да се протести „украду“, да се испровоцирају милиони оних који су тражили промене и слободе. До сада су сви пропали. Као што нису прошли ни покушаји да се демонстрације прикажу као завере саботера из иностранства.

Арапски свет, као и Иранци на улицама, показује оданост принципима о којима се толико говори у престоницама демократских држава: слобода, демократија, транспарентност, људска права и владавина права.

Постоји и биологија стомака, важна економска и социјална димензија читаве ствари. Арапски догађаји, без обзира на то да ли су директно артикулисани, умногоме су протест против дивљег капитализма и политичке репресије која је неопходна да би се такав модел наметнуо и одржавао.

У Египту није почело 25. јануара 2011, већ 7. децембра 2006. када је у малом индустријском месту Махала ел-Кубра избио штрајк зато што влада није испунила задата обећања. Пандорина кутија била је тада отворена.

Ферментирало је дакле пуне четири године. Исто толико трајало је оглушивање лидера који није схватао – то је највећа универзална бољка вођа – да је сам себи највећи непријатељ управо онда када сматра да има највећу моћ.

Све више људи било је незадовољно бруталним наметањем неолибералне економске политике бившег премијера који је неуморно спроводио захтеве ММФ-а и Светске банке: приватизацију државних фабрика, либерализацију тржишта, смањивање пореза најбогатијима, увођење субвенција великом агро-бизнису који је убијао фелахине по делти Нила.

Египат није земља у транзицији, али како све неодољиво подсећа на оно што гледам око себе. Рецимо на управо смењеног министра, промотера неких погубних приватизација и доскора недодирљивог гласноговорника неолиб концепта за кога ми је својевремено представник Светске банке у Београду рекао: „Он ради више од онога што ми од њега тражимо“.

Таква политика није само у Египту од користи једино бизнис елити и страним компанијама. Радничка класа осуђена је на нову врсту ропства. Гледао сам како на демонстрацијама по каирском Тахриру машу исечком за плату која је између 50 и 90 долара. И одмах се присетио овдашњих вапаја о пензијама од 8.000, одсечених прстију отпуштених очајника, камповања на пругама и барикадама по путевима оних којима годинама није исплаћена зарада.

Као и свуда, власт има две опције: да се ослони на силу или да покуша да поправи шта се поправити може. Лидери арапског света показују да им је прво решење много ближе. Чак и после Египта и Туниса гледајте шта раде у Либији и Бахреину. Шаљу специјалце, водене топове, сузавац.

Неким владарима региона остало је мало времена да реше огромне проблеме који су деценијама еродирали њихов политички легитимитет – што они нису хтели да виде. Другима је можда већ прекасно.

Они који буду покушавали да хаос пребаце на стране завере и тајне планове имаће много проблема да убеде сопствене јавности које будно прате бунт народа и по изразито проамеричким и антиамеричким режимима региона.

Никада се у напетим социјалним околностима не зна шта је инцидент а шта врх леденог брега који израња.