Промену доноси „генерација чуда”

Да се било ко пре свега неколико месеци усудио да прогнозира пад северноафричких деспотија и да ће приде они који ће свргнути вишедеценијске режиме бити млади људи – нико у то не би поверовао. А управо то се догодило. Арапска омладина је у рушењу Бен Алија и Мубарака користила метод ненасилне борбе, а кључну улогу у организацији протеста одиграла су средства модерне комуникације.

Магазин „Тајм” анализирајући феномен промена на Блиском истоку и северној Африци наводи да је за мање од два месеца, млада генерација донела политичке промене таквог обима које нису виђене још од завршетка хладног рата. Да изненађење буде веће до рушења режима довели су они који углавном немају никакве везе са политичким активизмом.

А ко су нови блискоисточни револуционари? Одакле долазе и за шта се боре?

И аналитичари са Запада и они „са терена” признају да је доминантан осећај када су увидели ко доиста доноси промене било – изненађење. Упадљиве су грешке које су у процени арапске омладине правили и они који су имали прилику да је свакодневно посматрају.

„Да ми је неко пре свега неколико година рекао да ће моји студенти бити заслужни за демократске промене у Египту, насмејао бих се”, признаје професор политичких наука на Универзитету у Каиру Хасан Нафа. Он додаје да су ови млади људи за неколико недеља постигли више него њихови родитељи за 30 година.

„Они су ’интернет генерација‘ или ’Фејсбук‘ генерација или једноставно ’генерација чуда‘”, сматра професор Нафа.

Не тако давно иста та омладина називана је изгубљеном генерацијом. Годинама су експерти са Блиског истока описивали младе Арапкиње и Арапе као фрустриране и неспремне да преузму одговорност. Истина, нису волели своје ауторитарне лидере нити су им веровали, знали су да у аутократском друштву нема много простора за напредак оних који не припадају естаблишменту, али поред свега тога нису имали снаге да ставе тачку на такво стање.

Својеврстан вентил и очекиван начин борбе против поретка коме је арапска омладина традиционално могла да прибегне био је екстремизам и насиље. У замку стереотипа нису упадали једино посматрачи прилика у региону него и сами младићи и девојке, будући да им се чинило готово немогућим да нешто промене на други начин.

Често цитирани извештај Брукинг института из 2003. упозорава да су они одгајани у окружењу религијског радикализма и антиамериканизма.

„Ове вредности постају елементи који обликују нову генерацију”, наводи се у извештају.

Очигледно је да су ове процене биле погрешне. У готово свакој арапској земљи више од половине становника је млађе од 30 година. И попут својих вршњака било где у свету више воле слободу него политичку аутократију или религијски конзервативизам. Прошлогодишње истраживање које је у девет арапских земаља спровела маркетиншка агенција Асда Бурсон-Марстелер је показало да млади људи рангирају демократију као већи приоритет него квалитетну грађевинску инфраструктуру или добро образовање.

„Не интересује ме ко ће на крају водити земљу све док имамо могућност да их сменимо уколико нам се не свиђају”, каже египатски студент Калед Камел.

Каналисању незадовољства наруку су ишле и могућности које пружају социјалне мреже на интернету, а да би покрет имао теоријску потку коришћене су идеје америчког теоретичара политике Џене Шарпа, пише „Њујорк тајмс”. Он сматра да је једино ненасилна борба ефикасан метод да се поткопа полицијска држава будући да би насилни отпор могао оправдати репресију под плаштом борбе за стабилност земље.

Као практичан узор омладинског арапског покрета често је спомињан управо српски „Отпор”, а један од симбола овдашње борбе – стиснуту песницу – преузели су и демонстранти у северној Африци и на Блиском истоку.

Међутим, Срђа Поповић, бивши отпораш и предавач на Факултету политичких наука, сматра да не треба да прецењујемо свој значај и да „нема основа да својатамо египатску револуцију”.

Он објашњава да је најпре катарска телевизија Ал Џазира неколико дана пред пад Мубарака објавила исповест младог лидера студентског покрета „Шести април” Мохамеда Адела који је изјавио, а касније је то пренео и „Њујорк тајмс”, да је инспирисан Србијом био у Београду 2009. године и срео се са неколико лидера „Отпора”.

„Он је тада рекао да је овде научио основе организовања ненасилног покрета, а светски и домаћи медији су почели да се утркују да од тога направе светску вест. Истина је, ипак, мало прозаичнија и мање ексклузивна него што би медији волели. Све и да су Египћани, а нису, били доиста инспирисани баш српском, а не револуцијом у суседном Тунису не би било фер ни професионално на било који начин својатати историјску промену која се догодила у Египту”, закључује Поповић.

Револуција је, према свему судећи, потекла баш из тог младог арапског света. Додуше, многи искусни међународни аналитичари на ту констатацију и даље сумњичаво врте главом. Не верују у то. Баш онако како до скоро ни професор политичких наука на Универзитету у Каиру Хасан Нафа није веровао у своје студенте и њихову способност да донесу промене.

Драган Вукотић

-----------------------------------------------------------

Репери против диктатора

Незванична химна младих људи који су протресли режиме од северне Африке до Персијског залива је песма „Rais Lebled“ тунишанског репера Ел Женерала.

Стихови песме су:

„Господине председниче, ваш народ умире

Људи једу смеће

Погледајте шта се дешава

Беда свуда, господине председниче,

Говорим без страха

Иако знам да ћу упасти у невоље

Свуда видим неправду.”