Promenu donosi „generacija čuda”

Da se bilo ko pre svega nekoliko meseci usudio da prognozira pad severnoafričkih despotija i da će pride oni koji će svrgnuti višedecenijske režime biti mladi ljudi – niko u to ne bi poverovao. A upravo to se dogodilo. Arapska omladina je u rušenju Ben Alija i Mubaraka koristila metod nenasilne borbe, a ključnu ulogu u organizaciji protesta odigrala su sredstva moderne komunikacije.

Magazin „Tajm” analizirajući fenomen promena na Bliskom istoku i severnoj Africi navodi da je za manje od dva meseca, mlada generacija donela političke promene takvog obima koje nisu viđene još od završetka hladnog rata. Da iznenađenje bude veće do rušenja režima doveli su oni koji uglavnom nemaju nikakve veze sa političkim aktivizmom.

A ko su novi bliskoistočni revolucionari? Odakle dolaze i za šta se bore?

I analitičari sa Zapada i oni „sa terena” priznaju da je dominantan osećaj kada su uvideli ko doista donosi promene bilo – iznenađenje. Upadljive su greške koje su u proceni arapske omladine pravili i oni koji su imali priliku da je svakodnevno posmatraju.

„Da mi je neko pre svega nekoliko godina rekao da će moji studenti biti zaslužni za demokratske promene u Egiptu, nasmejao bih se”, priznaje profesor političkih nauka na Univerzitetu u Kairu Hasan Nafa. On dodaje da su ovi mladi ljudi za nekoliko nedelja postigli više nego njihovi roditelji za 30 godina.

„Oni su ’internet generacija‘ ili ’Fejsbuk‘ generacija ili jednostavno ’generacija čuda‘”, smatra profesor Nafa.

Ne tako davno ista ta omladina nazivana je izgubljenom generacijom. Godinama su eksperti sa Bliskog istoka opisivali mlade Arapkinje i Arape kao frustrirane i nespremne da preuzmu odgovornost. Istina, nisu voleli svoje autoritarne lidere niti su im verovali, znali su da u autokratskom društvu nema mnogo prostora za napredak onih koji ne pripadaju establišmentu, ali pored svega toga nisu imali snage da stave tačku na takvo stanje.

Svojevrstan ventil i očekivan način borbe protiv poretka kome je arapska omladina tradicionalno mogla da pribegne bio je ekstremizam i nasilje. U zamku stereotipa nisu upadali jedino posmatrači prilika u regionu nego i sami mladići i devojke, budući da im se činilo gotovo nemogućim da nešto promene na drugi način.

Često citirani izveštaj Bruking instituta iz 2003. upozorava da su oni odgajani u okruženju religijskog radikalizma i antiamerikanizma.

„Ove vrednosti postaju elementi koji oblikuju novu generaciju”, navodi se u izveštaju.

Očigledno je da su ove procene bile pogrešne. U gotovo svakoj arapskoj zemlji više od polovine stanovnika je mlađe od 30 godina. I poput svojih vršnjaka bilo gde u svetu više vole slobodu nego političku autokratiju ili religijski konzervativizam. Prošlogodišnje istraživanje koje je u devet arapskih zemalja sprovela marketinška agencija Asda Burson-Marsteler je pokazalo da mladi ljudi rangiraju demokratiju kao veći prioritet nego kvalitetnu građevinsku infrastrukturu ili dobro obrazovanje.

„Ne interesuje me ko će na kraju voditi zemlju sve dok imamo mogućnost da ih smenimo ukoliko nam se ne sviđaju”, kaže egipatski student Kaled Kamel.

Kanalisanju nezadovoljstva naruku su išle i mogućnosti koje pružaju socijalne mreže na internetu, a da bi pokret imao teorijsku potku korišćene su ideje američkog teoretičara politike Džene Šarpa, piše „Njujork tajms”. On smatra da je jedino nenasilna borba efikasan metod da se potkopa policijska država budući da bi nasilni otpor mogao opravdati represiju pod plaštom borbe za stabilnost zemlje.

Kao praktičan uzor omladinskog arapskog pokreta često je spominjan upravo srpski „Otpor”, a jedan od simbola ovdašnje borbe – stisnutu pesnicu – preuzeli su i demonstranti u severnoj Africi i na Bliskom istoku.

Međutim, Srđa Popović, bivši otporaš i predavač na Fakultetu političkih nauka, smatra da ne treba da precenjujemo svoj značaj i da „nema osnova da svojatamo egipatsku revoluciju”.

On objašnjava da je najpre katarska televizija Al Džazira nekoliko dana pred pad Mubaraka objavila ispovest mladog lidera studentskog pokreta „Šesti april” Mohameda Adela koji je izjavio, a kasnije je to preneo i „Njujork tajms”, da je inspirisan Srbijom bio u Beogradu 2009. godine i sreo se sa nekoliko lidera „Otpora”.

„On je tada rekao da je ovde naučio osnove organizovanja nenasilnog pokreta, a svetski i domaći mediji su počeli da se utrkuju da od toga naprave svetsku vest. Istina je, ipak, malo prozaičnija i manje ekskluzivna nego što bi mediji voleli. Sve i da su Egipćani, a nisu, bili doista inspirisani baš srpskom, a ne revolucijom u susednom Tunisu ne bi bilo fer ni profesionalno na bilo koji način svojatati istorijsku promenu koja se dogodila u Egiptu”, zaključuje Popović.

Revolucija je, prema svemu sudeći, potekla baš iz tog mladog arapskog sveta. Doduše, mnogi iskusni međunarodni analitičari na tu konstataciju i dalje sumnjičavo vrte glavom. Ne veruju u to. Baš onako kako do skoro ni profesor političkih nauka na Univerzitetu u Kairu Hasan Nafa nije verovao u svoje studente i njihovu sposobnost da donesu promene.

Dragan Vukotić

-----------------------------------------------------------

Reperi protiv diktatora

Nezvanična himna mladih ljudi koji su protresli režime od severne Afrike do Persijskog zaliva je pesma „Rais Lebled“ tunišanskog repera El Ženerala.

Stihovi pesme su:

„Gospodine predsedniče, vaš narod umire

Ljudi jedu smeće

Pogledajte šta se dešava

Beda svuda, gospodine predsedniče,

Govorim bez straha

Iako znam da ću upasti u nevolje

Svuda vidim nepravdu.”