Аутоголови

За мање од седам дана спортска и политичка Србија примила је два аутогола. Први је био у суботу, у Чачку. Тамо је на утакмици Борац – Вождовац група навијача домаћег тима, уз нацистичку иконографију, поручила Зимбабвеанцу Мајку Тамвањери да оде, јер га "нико не воли". Прекјуче, на Бањици, у току сусрета Рад – Нови Пазар, присталице домаћина су саветовале гостима да се селе из Србије.
У првом случају је навијачима засметала боја коже Борчевог првотимца, а у другом су се устремили на вероисповест неких играча гостујућег тима. Полиција је оба пута урадила оно што јој прописи налажу – похапсила је усијане главе (у Београду чак 152).

Али, шта даље? Јавност је сличне испаде увек оштро осуђивала, али без много вајде. Сада се колективно ишчуђавамо откуд "расизам на Морави", коме је у Србији, којој је Хитлер нанео невиђено зло, до поздрављања нацистичким поздравом, да ли је могуће да још има оних који не схватају у какве несреће води распиривање шовинизма, зар спорт не може да се одбрани од тровача?

Само по себи се намеће питање шта ће свет да мисли о нама, а, такође, и одговор да нашим непријатељима нудимо материјала да нас још оцрне. Али, и без тога бисмо морали да се забринемо и нађемо лек од ових бољки.

Заражени су углавном млади људи, од којих многи још нису ни пунолетни. Оду иза решетака накратко, а ако би тамо остали дуже, још више би изучили лоше "занате". До клицоноша се ретко стигне.

Друштво једном руком прети, а другом нуди лоше примере као узоре. Уз једно зло обично иду и остала. С овим, које је с Мораве и Бањице пљунуло Србији у лице, раме уз раме су наркоманија, алкохолизам, силеџијство...

Много је до сада било осуда на речима, много је стручњака из разних области описивало те ружне појаве, али се, на жалост, на томе углавном остајало. Нема никаквих планова за заједнички рад на спасавању омладине, а тиме и наше земље и народа. Нема одлуке шта по том питању морају да ураде држава, судови, партије, клубови, школе, медији, естрада, бизнисмени, родитељи... И каква је чија одговорност.

Много нас је невоља запљуснуло због подражавања примера из иностранства. Најочигледније су капуљаче налик на Кју-клукс-кланове које су на себе навукли навијачи у Чачку. Слично је било и с "енглеским навијањем", па се хулиганство по коме је британско острво било познато тако добро примило код нас да годинама није безбедан одлазак на стадионе. И не само то, него деца, која још нису дорасла до ђачке клупе, улазе у свет у коме је нормално да су трибине пуне лудих навијача, да је све лудо дрогирано, како се каже у општеприхваћеним навијачким песмама.

Неке земље, углавном западноевропске, које су се и саме, и то пре нас, опекле на овој истој ватри, решиле су то пооштравањем закона, мада нису искорениле зло. За овогодишње светско фудбалско првенство у Немачкој полиција је месецима била у пуној приправности. Уз сарадњу с колегама из осталих земаља спречила је да ствари крену нежељеним током. Добијена је битка, али не и рат. По недавно званично саопштеним подацима, опасност од неонацизма никако не сме да се потцени.

Код нас је све то додатно замршено. Превелике су поделе међу нама, свака одлука се мери различитим аршинама тако да и оно око чега начелно нема спора, постане камен спотицања кад дође ред да се пређе с речи на дела.