Тиха као четири Јупитера

Веће од Јупитера, а на самом ободу Сунчевог система. Шта ли је то?

Поједини астрономи претпостављају да је то најздепастија планета у нашој (Земљиној) породици, девета по реду. Ако се то потврди. Плутон је, као што знате, лишен такве почасти пре пет година: сада је само планетоид или малена планета.

Већ су је двојица предлагача, Џон Матезе и Данијел Витмир са Универзитета Луизијана (САД), назвали у част славног данског осматрача неба Тиха Брахеа (1546–1601), који је преминуо у делиријуму узвикујући: „Не дозволите да мој живот изгледа протраћен!” И није.Поврх свега, 1572. опазио је нову звезду у сазвежђу Касиопеја, толико сјајну да се видела и по дану. Касније је утврђено да је то била супернова.

Преотимање планете

Небеско тело у дну Сунчевог дворишта, уколико се тамо налази, одликује се четвороструко већом масом и крије се у далеком Ортовом облаку, обитавалишту безбројних комета. На одстојању 15.000 пута даљем него што је то Земља од своје матичне звезде!

Научници верују да су, управо, прикупили податке који доказују постојање, захваљујући снимцима свемирског телескопа „Вајз” (акроним од Wide-field Infrared Survey Explorer), опремљеног „инфрацрвеним очима”.

Први налази очекују се у априлу, а докази тек за две године. Израчуна ли се могући положај, брже-боље ка том делићу неба усмериће се остали научни далекозори да би поткрепили (или оповргнули) неочекивано откриће. Преостаје да га Међународно астрономско удружење уврсти на упражњено девето место Сунчевих пратиља.

Али то неће ићи нимало лако. Зашто? Зато што је Тиха настала, вероватно, у близини друге звезде, а наша га је доцније приграбила. Коначну пресуду изрећи ће, као и до сада, астрономи са свих меридијана на својем великом већању, одређујући којој класи припада и хоће ли се убудуће звати по старогрчкој богињи случајности и среће (Тиха).

Одраније се нагађа да је Сунце давно имало нераздвојну тамну (невидљиву) другарицу (бинарна звезда) Немезу (богиња одмазде и кажњавања по заслузи), окривљену за свеопште поморе на Земљи.

Галактичка плима

Готово је извесно да је Тиха (ако се потврди да постоји) састављена, углавном, од два гаса – водоника и хелијума, с температуром око 73 Целзијусова степена испод нуле (на површини четири до пет пута топлија од Плутона), што упућује на закључак да јој се атмосфера не разликује од Јупитерове. Уосталом, такви гасовити дивови се спорије хладе након уобличења. Очекује се да је прати више верних пратилаца (сателити), као и све спољашње Сунчеве планете.

Већину састава Ортовог облака, прстена који се протеже једну светлосну годину (светлосна година је растојање које светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је отприлике 9,6 хиљада милијарди километара), чине веће или мање грудве прљавог леда, залеђене малтене до апсолутне нуле (273 Целзијусова степена испод нуле). С времена на време, поједине се запуте према Сунцу, привучене „галактичком плимом” милијарди звезда у средишту Млечног пута.

Приближавајући се нашој, почну да се загревају и добијају дугачки реп (отуда за комету у народу назив – репатица).

Установи ли се да је тамо где се верује да јесте, показаће се да Тиха не ремети само путање комета, већ и да руши владајуће научно тумачење.

Већина астронома сматра, међутим, да такве планете у Ортовом облаку нема. Сличну претпоставку, као ових дана, још 1999. обелоданили су поменута двојица.

Ко је у праву, знаћемо ускоро.