Између говора мржње и слободе говора

Говор мржње није кривично дело, осим ако садржи претње или детаље који се могу подвести под кажњиво дело које се зове „изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости“. Онај ко се осећа увређеним, или је оклеветан, због нечијег говора мржње, може поднети тужбу због увреде или клевете, а коначно – тужба због самог говора мржње могућа је по Закону о јавном информисању.

Слобода говора заштићена је и Уставом и Кривичним закоником, али чини се да је прешироко схваћена и врло често злоупотребљена. Постоје ли правни и други механизми који би спречили говор мржње у јавности и у медијима, без повређивања слободе говора, питали смо стручњаке.

– Стара је истина да језик кости нема, али кости ломи. То значи да кривична дела која спадају у такозване вербалне деликте не морају увек бити безначајна или се сматрати увек елементом права на слободу говора. Не може се увек изрицање неких ставова подвести под уставну категорију слободе говора. То јесте цивилизацијска тековина, али само ако се на тај начин не чини кривично дело – каже др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду.

Различит третман слободе говора на западу најочигледнији је на примеру Немачке, где постоји кривично дело које се жаргонски назива „Аушвиц лаж“, указује професор. Састоји се у негирању холокауста од стране нациста над Јеврејима.

– Ако неко у Немачкој негира холокауст и његове размере, он тиме чини кривично дело. Међутим, у САД и неким другим англосаксонским државама то није кривично дело, без обзира на то што су те државе биле чланице антинацистичке коалиције, јер се код њих слобода говора третира врло широко и практично је неприкосновена – каже професор.

Када је о Србији реч, ако неко на вербалан начин, а то значи усмено и писано, напада одређену нацију или расну или верску групацију, може бити кривично гоњен због „изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости“, али само уколико речи имају екстремнији степен изражавања мржње, сматра наш саговорник.

Уобичајено причање вицева о припадницима неких нација или становника неких регија, не може бити кривично дело, напомиње др Шкулић. Међутим, ако се нека нација, раса или вера грубо омаловажава, а нарочито ако се позива на насиље према припадницима одређене групације, онда може бити речи управо о кривичном делу изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости.

– У пракси је потребно бити доста опрезан са тим, јер кривично гоњење такозваних екстремиста и врло оштро реаговање на „прву лопту“ често може бити контрапродуктивно јер казна затвора може неком маргиналцу донети „ореол мученика“ и велики утицај и углед у неким друштвеним слојевима, какав иначе, без кривичног гоњења и казне, никада не би остварио. Коначно, не треба заборавити да је Хитлер свој „Мајн камф“ написао у затвору – каже др Милан Шкулић.

Наступи у јавности којима се озбиљно прети представљају кривично дело угрожавања сигурности, а ако се говором мржње позива и на вршење кривичних дела, на пример убиства, онда је реч о подстрекавању као облику саучесништва, што је такође основ за кривично гоњење. Плакате у облику умрлица за телевизију Б92 професор квалификује као кривично дело угрожавања сигурности.

– Неке јавне изјаве могле би се оквалификовати као кривично дело позивања на насилну промену уставног уређења. Некада је у нашем закону, у време једнопартијског државног уређења, постојало кривично дело „непријатељска пропаганда“. Укинуто је као реликт социјализма и недемократије, али се и данас изјаве оквалификоване као говор мржње некада повезују управо са тим некадашњим кривичним делом – подсећа професор.

Важно је, истиче, направити добар баланс између очувања уставног права на слободу говора и јавног изражавања и заштите одређених друштвених вредности које се могу повредити или угрозити када је неком „језик бржи од памети“' или када се вербално наступа са екстремистичких позиција.

Не може се сваки, усмени или писани, говор мржње аутоматски оквалификовати као кривично дело. Графити на зидовима и споменицима, као онај који је недавно освануо на споменику краљу ромске музике у Нишу („Стоп циганском терору“), у највећем броју случајева су дела малолетника који их често пишу у алкохолисаном стању, оцењује наш саговорник.

– То указује да није потребно првенствено реаговати кривичном или прекршајном репресијом, већ предузимањем свих потребних активности на превенцији таквог понашања и развијањем свести о потреби толеранције у односу на друге вере, расе и нације, уопште свести о животу у мултиетничком друштву. У модерном друштву генерално се тежи да се што мање реагује на вербални деликт, али некада се ипак мора реаговати – каже др Милан Шкулић.

Србија је данас изразито мултиетничка држава и заправо једина таква држава на територији некадашње Југославије, истиче професор и напомиње да ипак, осим појединачних испада, у Србији нема националистичких конфликата, а да маргиналним групама које такве конфликте подстичу, не треба давати већи значај него што објективно заслужују.

Последњих дана се о говору мржње расправљало поводом иступа у Рашкој и писма Аиде Рашљанин, пуном неукусних речи упућених Аиди Ћоровић, директорки невладине организације „Урбан ин“ из Новог Пазара, које је један београдски лист објавио као одговор на текст Ћоровићеве.

– Ако неки текст треба да буде одговор на текст, мора да испуњава законске услове да буде одговор. Не може се свака глупост стављати у новине у форми одговора. У Закону о јавном информисању постоје услови за објављивање и необјављивање одговора. Писмо Аиде Рашљанин је задовољило услове за необјављивање – каже мр Владимир Тодорић, директор Правног форума и један од оснивача „Центра за нову политику“.

Није довољно да неко своје писмо назове одговором, па да оно мора да се објави, каже Тодорић.

– Поента одговора јесте да се изнесу факти, а не да се полемише. Чак и полемика мора да задовољи основна правила етике новинарства. Писање бесмислица и увреда није ни полемика ни одговор. Можда је неко сматрао да би необјављивање тог писма била цензура. Међутим, једно је цензура, а друго је спречавање да се објави нешто што је потпуно бесмислено и при том увредљиво – каже Тодорић.

Упућује на члан 38. Закона о јавном информисању који говори о забрани говора мржње:

„Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији или етничког групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело“.

------------------------------------------------------------------

Економска криза и говор мржње

– Време великих економских криза је најпогодније тле за појаву националних и етничких нетрпељивости. Хитлерова пропаганда у односу на Јевреје започела је у време када је Немачка била суочена са великом економском кризом и последицама пораза у Првом светском рату – каже др Шкулић.