Новчане баријере

Млади Французи тешко се одлучују да студирају у Италији, Немачкој, Финској..., упркос препоруци из Болоњског процеса да бар један семестар студент треба да проведе на неком од универзитета изван Француске.

– Разлог је финансијске природе. Француска није системски решила питање финансирања студента у иностранству. Треба платити школарину, стан, храну... За сада сви ти трошкови падају на терет студената и њихових родитеља. А све то много кошта. Када је то за Французе и Француску државу проблем, шта мислите какав ће то тек проблем бити за нас? Чак и ако изузмемо тешкоће око добијања виза – упозорава професор др Предраг Ђорђевић, председник Међународног удружења универзитетских професора и предавача, указујући на то да ни много развијенијим земљама од наше није лако на "путу до Болоње".

Наш сабеседник је ендокринолог и дијабетичар, професор београдског Медицинског факултета у пензији. До сада је у два мандата био потпредседник поменутог интернационалног удружења универзитетских професора и истраживача чије је седиште у Паризу. За председника је изабран 30. септембра ове године, у сали Ректората Универзитета Сорбоне. И једини је члан овог удружења с простора бивше Југославије.

Професор Ђорђевић указује и на моћ националних удружења професора у Француској, Италији, Швајцарској и многим другим земљама. Она утичу на креирање политике образовања, док је у Србији прича сасвим другачија. Према његовим речима, Удружење универзитетских професора и научника Србије ради, предлаже, али "не зна шта се са тим предлозима дешава". За сада нема неког великог утицаја, мада се у последње две-три године могу на трибинама српског удружења видети и представници министарстава просвете, науке, културе.

За то време таква друштва у свету се боре и намећу своја решења. Тако је француска секција 2004. године установила да у ери примене Болоњског процеса сваки универзитет у Француској има свој модел примене реформе, свој концепт студија, па су се системи студирања и дипломе веома разликовали од универзитета до универзитета. Апеловали су на надлежно министарство да се сва та решења или модели примене Болоњске декларације што више приближе. И успели у томе.

Наш саговорник упозорава да Болоњски процес има и "своје лице и своје наличје". Тачније, и позитивне и негативне стране.

– Тешко је обезбедити покретљивост студената коју захтева Болоња, јер је за то потребан огроман новац. Студирање у иностранству је скупо и за студенте и њихове родитеље, а и за државу. Ту се затим намеће и језичка баријера. То подразумева да и студенти и професори говоре више страних језика као свој матерњи. А то није баш једноставно остварити – примећује Ђорђевић.

Не треба заборавити ни традиционалну затвореност европских универзитета, додаје. Биће проблема када на универзитет буде требало да уђу професори из иностранства. А Болоња предвиђа и размену професора, а не само студената. "Тешкоћу представља и број испитних рокова. Студент у Француској у једном семестру има на пример четири испитна рока, па професори не могу да стигну да раде научна истраживања. Универзитет се тако претвара у школу", каже Ђорђевић.

И подсећа на став Оксфорда и Кембриџа који не прихватају Болоњу, јер сматрају да би применом Болоњског процеса ослабили систем студија који је по квалитету препознатљив и чувен у целом свету.

Професор сматра да је неопходно да се универзитетски системи у Европи хармонизују и приближе, уједначе колико је то могуће, али да то не треба радити брзоплето. Каже да се "на прсте једне руке" могу набројати универзитети из Европе који се налазе на листи 50 најбољих универзитета у свету. Ретко који европски универзитет има доказ интернационалног квалитета. И то се жели променити Болоњском декларацијом.

Циљ је и да се у европским државама повећа могућност запошљавања. Рецимо, 2005. године 21 одсто радног становништва у Европи имало је високо образовање. У Америци 38 одсто, у Канади 43, а у Јапану 36 посто радног становништва имало је факултетску диплому. Истовремено међу хиљаду запослених у Европи, 5,5 одсто су чинили истраживачи, у Јапану – 9,7, а у Америци – девет одсто.

– Упркос томе што су ови подаци тешко упоредиви, јер се у неким земљама у високо образовање сврставају и више школе и факултети, а у другим само универзитети, ипак се може рећи да је Азија у успону што се тиче универзитетског образовања. Европа не би смела да губи ту трку – вели Ђорђевић, који је и почасни председник Удружења универзитетских професора и научника Србије.

--------------------------------------------------------------------------

Како је почело

Међународно удружење универзитетских професора и предавача је основано 1942. године у Лондону. Ову организацију су формирали универзитетски професори окупираних савезничких земаља међу којима су, у име Југославије, били професори Милан Грол и Слободан Јовановић. Удружење је колективни члан Унеска и кроз ту организацију већ четири деценије ради на решавању проблема универзитета, научног истраживања и хуманизма.