Novčane barijere

Mladi Francuzi teško se odlučuju da studiraju u Italiji, Nemačkoj, Finskoj..., uprkos preporuci iz Bolonjskog procesa da bar jedan semestar student treba da provede na nekom od univerziteta izvan Francuske.

– Razlog je finansijske prirode. Francuska nije sistemski rešila pitanje finansiranja studenta u inostranstvu. Treba platiti školarinu, stan, hranu... Za sada svi ti troškovi padaju na teret studenata i njihovih roditelja. A sve to mnogo košta. Kada je to za Francuze i Francusku državu problem, šta mislite kakav će to tek problem biti za nas? Čak i ako izuzmemo teškoće oko dobijanja viza – upozorava profesor dr Predrag Đorđević, predsednik Međunarodnog udruženja univerzitetskih profesora i predavača, ukazujući na to da ni mnogo razvijenijim zemljama od naše nije lako na "putu do Bolonje".

Naš sabesednik je endokrinolog i dijabetičar, profesor beogradskog Medicinskog fakulteta u penziji. Do sada je u dva mandata bio potpredsednik pomenutog internacionalnog udruženja univerzitetskih profesora i istraživača čije je sedište u Parizu. Za predsednika je izabran 30. septembra ove godine, u sali Rektorata Univerziteta Sorbone. I jedini je član ovog udruženja s prostora bivše Jugoslavije.

Profesor Đorđević ukazuje i na moć nacionalnih udruženja profesora u Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj i mnogim drugim zemljama. Ona utiču na kreiranje politike obrazovanja, dok je u Srbiji priča sasvim drugačija. Prema njegovim rečima, Udruženje univerzitetskih profesora i naučnika Srbije radi, predlaže, ali "ne zna šta se sa tim predlozima dešava". Za sada nema nekog velikog uticaja, mada se u poslednje dve-tri godine mogu na tribinama srpskog udruženja videti i predstavnici ministarstava prosvete, nauke, kulture.

Za to vreme takva društva u svetu se bore i nameću svoja rešenja. Tako je francuska sekcija 2004. godine ustanovila da u eri primene Bolonjskog procesa svaki univerzitet u Francuskoj ima svoj model primene reforme, svoj koncept studija, pa su se sistemi studiranja i diplome veoma razlikovali od univerziteta do univerziteta. Apelovali su na nadležno ministarstvo da se sva ta rešenja ili modeli primene Bolonjske deklaracije što više približe. I uspeli u tome.

Naš sagovornik upozorava da Bolonjski proces ima i "svoje lice i svoje naličje". Tačnije, i pozitivne i negativne strane.

– Teško je obezbediti pokretljivost studenata koju zahteva Bolonja, jer je za to potreban ogroman novac. Studiranje u inostranstvu je skupo i za studente i njihove roditelje, a i za državu. Tu se zatim nameće i jezička barijera. To podrazumeva da i studenti i profesori govore više stranih jezika kao svoj maternji. A to nije baš jednostavno ostvariti – primećuje Đorđević.

Ne treba zaboraviti ni tradicionalnu zatvorenost evropskih univerziteta, dodaje. Biće problema kada na univerzitet bude trebalo da uđu profesori iz inostranstva. A Bolonja predviđa i razmenu profesora, a ne samo studenata. "Teškoću predstavlja i broj ispitnih rokova. Student u Francuskoj u jednom semestru ima na primer četiri ispitna roka, pa profesori ne mogu da stignu da rade naučna istraživanja. Univerzitet se tako pretvara u školu", kaže Đorđević.

I podseća na stav Oksforda i Kembridža koji ne prihvataju Bolonju, jer smatraju da bi primenom Bolonjskog procesa oslabili sistem studija koji je po kvalitetu prepoznatljiv i čuven u celom svetu.

Profesor smatra da je neophodno da se univerzitetski sistemi u Evropi harmonizuju i približe, ujednače koliko je to moguće, ali da to ne treba raditi brzopleto. Kaže da se "na prste jedne ruke" mogu nabrojati univerziteti iz Evrope koji se nalaze na listi 50 najboljih univerziteta u svetu. Retko koji evropski univerzitet ima dokaz internacionalnog kvaliteta. I to se želi promeniti Bolonjskom deklaracijom.

Cilj je i da se u evropskim državama poveća mogućnost zapošljavanja. Recimo, 2005. godine 21 odsto radnog stanovništva u Evropi imalo je visoko obrazovanje. U Americi 38 odsto, u Kanadi 43, a u Japanu 36 posto radnog stanovništva imalo je fakultetsku diplomu. Istovremeno među hiljadu zaposlenih u Evropi, 5,5 odsto su činili istraživači, u Japanu – 9,7, a u Americi – devet odsto.

– Uprkos tome što su ovi podaci teško uporedivi, jer se u nekim zemljama u visoko obrazovanje svrstavaju i više škole i fakulteti, a u drugim samo univerziteti, ipak se može reći da je Azija u usponu što se tiče univerzitetskog obrazovanja. Evropa ne bi smela da gubi tu trku – veli Đorđević, koji je i počasni predsednik Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije.

--------------------------------------------------------------------------

Kako je počelo

Međunarodno udruženje univerzitetskih profesora i predavača je osnovano 1942. godine u Londonu. Ovu organizaciju su formirali univerzitetski profesori okupiranih savezničkih zemalja među kojima su, u ime Jugoslavije, bili profesori Milan Grol i Slobodan Jovanović. Udruženje je kolektivni član Uneska i kroz tu organizaciju već četiri decenije radi na rešavanju problema univerziteta, naučnog istraživanja i humanizma.