Све на мишиће

Ако је судити по имену и презимену, Петар Челик је био предодређен за шампиона у боди-билдингу. Он то тумачи као формулу: Петар на грчком (петрос) значи стена, а комбинацијом стене и гвожђа (челик) добија се армирани бетон. У пуном напону снаге тако је и деловао, па не чуди што је многим дечацима био идеал доброг изгледа и мишићавости. На његов изглед падале су и припаднице нежнијег пола. Не крије да му годи што сад, како су старији, и једни и други признају то кад га сретну на улици, на пијаци... Са женама код којих редовно пазари на тезги стално и шале збија на ту тему. Те, ми смо ваше слике гледале, дивиле вам се, маштале о вама, кажу оне њему. На то он узвраћа: „Па, што ми то онда нисте рекле?” – препричава Петар веселе догодовштине.

Али, ни неком, као што је Петар Челик, није било лако да постане „згодан као Тарзан”. На путу до трона било је препрека.

– Рођен сам у Београду послератних година и ту сам живео до своје пете године. Одрастао сам у околини Зеленог венца, у улици Маршала Бирјузова, која се тада звала Космајска. Био сам несташан, као свако дете. Троколицом сам се у пуној брзини спуштао низ околне стрме улице, падао, разбијао се, устајао, стресао прашину и настављао даље. Једном ме умало војни џип није прегазио. Смирио сам се силом прилика. Кућа у којој смо становали имала је мрачно двориште и светларник. На средини је стајала рупа са решетком где су жене просипале воду, јер се тада  ручно прао веш. Временом се одозго ухватила жабокречина, клизава као лед. Јурио сам мачку, оклизнуо се тако да сам се раскречио. Пукла ми је трбушна марамица, добио сам брух и завршио у болници – добро се сећа.

Спрема се за првенство Балкана

После тога постао је много опрезнији. Али, судбина се није могла заварати. У седмом разреду основне школе чекала га је још једна операција бруха, ради чега је био ослобођен физичког васпитања. Ко би се надао да је баш то био преломни моменат у његовој спортској каријери?

– Када сам након те једногодишње паузе дошао на први час, наставник ме је осрамотио пред целим разредом. Тражио је да урадим колут напред и колут назад, а ја нисам умео. Исмејао ме и рекао: „Од овога ништа неће бити”. Полудео сам, али се нисам обесхрабрио. Мој стриц је био професионални боксер, отац је такође добро боксовао и у нашој кући се стално разговарало на тему спорта. Као сви дечаци и ја сам хтео да имам велике мишиће. Зато сам одмах направио тегове и почео да вежбам –  враћа се Петар у прошла времена.

– У летњем периоду тренирао сам у дворишту. Зими сам паузирао. Кад сам видео да то није добро, наставио сам да вежбам у незагрејаној летњој кухињи. Тих година зиме су биле изузетно хладне и оштре, са пуно снега. Сва стакла на кухињским вратима била су ишарана од мраза. Да бих могао да држим хладну гвоздену шипку, омотавао сам је новинама – додаје. – Али, није то била једина мука. Рупа изливена у бетонским теговима била је ужа од шипке, па сам је секачем и чекићем проширио, али више него што је требало. Пошто сам радио више понављања у серији, тегови су шетали по шипки, долазили до моје руке и хватали месо, тако да је било и крви. Описујући своје почетке, Челик помиње да се, ето, његова упорност, ипак, исплатила. Догурао је до свих могућих титула на европском и светском нивоу и постао једна од највећих легенди боди-билдинга на просторима бивше Југославије у аматерској конкуренцији. Као професионалац није хтео да се такмичи, зато што је тај спорт, каже, толико далеко отишао да би морао једну инјекцију да даје у ногу, једну у руку, једну у раме, леђа... То је била превелика цена и није хтео да је плаћа.

Логично је да се памти први светски трофеј, као новорођенче, као прва љубав... Он, међутим, не прави разлику.

– Бити мистер света или светски првак, све је то у ствари исто, једино су различити називи и организације које то спроводе. Ја сам срећан што сам на свим тим местима био. Али, постоји једна титула коју немам у колекцији, а стало ми је до ње. То је првенство Балкана. То такмичење се ове године одржава у Тузли и можда ћу отићи да и ту медаљу коначно освојим. Сећам се да је и мој отац иживео своје дечачке снове тек кад је одрастао и купио је себи бицикл од прве плате. Моја мајка такође. Волела је медицину и у познијим годинама је успела да постане лекар. Тако ћу и ја, никад није касно – сматра Петар.

Промовисао здрав дух у здравом телу

Сваки његов пехар до пола је био испуњен радошћу, а од пола горчином. 

– Када сам први пут постао европски првак, а то је било оне године кад је Тито умро па зато памтим, за награду сам добио одузимање пасоша. Да не могу даље да се такмичим. Сигурно се питате зашто? Мој отац је после Другог светског рата радио као функционер у Савезном извршном већу. Био је у законодавној комисији за инвалидско-борачка питања, јер је и сам био ратни војни инвалид. Видео је да се у оно време раде нечасне радње и хтео је да се искључи из тога, па се из Београда преселио у Бачку Паланку. У ствари су тад почеле наше муке. Није знао да ће за њим доћи и његов досије и да ће га у малом месту још више малтретирати. Није било пуно таквих, па су на њему тренирали строгоћу. Тај његов „педигре” пратио је моја два брата (трећи је умро) и мене као ехо – открива наш саговорник.

На другој страни, рођени стриц његове мајке био је један од најбољих сарадника Драже Михаиловића, па су се и на то, каже, позивали и никад им нису дали да живе од свог рада. Његова браћа напустила су земљу (старији је био добар џудиста, живи у Канади, у Торонту, али не бави се спортом више, а млађи је музичар и живи у Сан Дијегу и само рекреативно се бави спортом, трчи, пази шта једе), једини је Петар овде успео да заврши гимназију и Вишу тренерску школу. Али, никад се није осећао равноправно са осталима, па је и он чешће боравио у иностранству. Тамо је и почео да тренира боди-билдинг. А кад се вратио...

– У оно време тај спорт у Југославији још није био званично промовисан и равноправан у Савезу организација физичке културе (Софка). Док неко не дигне диригентску палицу и не каже: „Сад се играјте боди-билдинга” – нико није смео да се игра. Тако је тада било у комунизму. Био сам петао који је кукурикао раније. То је некоме сметало. Испало је да је то што радим мимо друштвене заједнице. Не жалим се, али ми је криво, јер у другим земљама људе који у себи имају неки потенцијал помажу и протежирају, овде се труде да их потисну – наставља Петар причу.

– Када сам 1972. године у Бачкој Паланци предао званичан захтев да оснујем клуб за боди-билдинг, они су разматрали дуго и кад су се смиловали да ми одобре, поставили су ми услов да дам назив описно на српском, а онај прави да наведем само под наводницима. Рекли су да је тај термин идеолошки стран нашем друштву, јер долази са Запада. Имао сам доста проблема због тога и касније. Све им је било сумњиво, па су ми запленили све што су могли. Од олимпијских тегова из Лењинграда, до слике Стива Ривса (амерички глумац који је играо Херкулеса и један од првих светски познатих боди-билдера), коју ми је насликао неки Иштван из Бечеја – јада се Челик, који готово да је навикао да све постигне „на мишиће”, што му је, срећом, увек била јача страна.

Захваљујући њему догодила се експанзија боди-билдинга каква се вероватно код нас више никада неће поновити. Чак је 1984. године организовао и Светско првенство у Београду. Промовисао је и здрав дух у здравом телу појављујући се у спотовима и телевизијским наступима са групом „Лабораторија звука”, касније је покренуо и озбиљну фирму и посветио се производњи протеинских напитака за боди-билдере који су се продавали на 1.100 места  у старој Југославији, а издавао је и свој часопис у тиражу од 57.000 примерака. Али, ни то није могло да прође без тешкоћа.

– За једну заосталу средину у којој сам живео, то је било превише. Поготово што су помислили да ми је све пало с неба. Видели су метеорски успех, али нису знали историјат и пут до тог успеха. А ја сам се петнаест година припремао да бих могао да производим протеине. Проучавао, скупљао новац по свету, бавио се спортом... Било је тешко све то ускладити. На крају сам толико био уморан, да се дешавало да немам снаге да уђем у кућу, него паркирам испред и спавам у ауту – исповеда се Петар који је, чини се, коначно успео да нађе свој мир у свом малом фитнес-клубу у Новом Саду, где сада проводи највише времена.

Касно упознао жене

Као и све остало, Петар је и жене освајао „на мишиће”. Женио се три пута и има петоро деце. Најстарији син је из првог брака, две ћерке из другог и још две из трећег брака. Мада је имао само двадесет две године када је први пут стао пред матичара, каже да је жене на прави начин упознао доста касно. Жао му је због тога, јер сматра да је то потребно да би се остварио добар однос. Али, родитељи су му били растављени, он и браћа су живели са оцем, а сестру нису имали.

– И моја прва и друга жена биле су првакиње Југославије у бодибилдингу (морам да кажем да је онда то била лепота тела, а данас такмичарке имају велике мишиће, што, бар за мене, не изгледа привлачно) и обема је годило, биле су популарне. Проблем је што сам ја инсистирао на томе. Из најбоље намере. Погрешио сам. Људе не треба мењати. Ако вам треба пас за лов, немојте узети пекинезера, па га учити да лови, узмите одмах ловачког пса. Исто и кад човек бира партнера. Треба да зна шта хоће и да тражи таквог, а не да покушава да га преобрати. Трећа се бавила тим спортом својом вољом, али само док није скренула пажњу на себе. Мада су вероватно о мени говорили да сам се оженио пилетином, јер је она двадесет седам година млађа од мене, то је била више њена жеља, него моја – има потребу да каже, тек да се зна.   

Кроз живот Петра стално прати и питање: шта бива са боди-билдером кад престане да тренира?

– То питање новинари су ми постављали још седамдесетих година. У оно време није било могуће дати одговор, јер смо сви тек почињали. Ево сада, кад имам шездесет две године, може да се види шта буде са оним ко стално ради, као ја. Онда има плочице на стомаку. Ко престане, има стомак. У то сам се лично уверио. По жељи моје супруге пре извесног времена држао сам пекарску радњу и уопште нисам тренирао. Хранио сам се тим производима и рекреирао се једино док сам шетао псе, тако да сам доживео неку делимичну атрофију мишића. Схватио сам да, ако сад престанем, онда је крај. Али, не крај у смислу каријере, то није више ни битно. Тад знам да сам дефинитивно деда и да ником нисам ни интересантан, ни потребан. Ако дође тај моменат за који сам се такође припремао, бавићу се писањем, имам велике амбиције на том плану. Интересује ме нешто што је на граници реалног.

-----------------------------------------------

Пријатељ са Шварценегером

Кроз спорт је имао прилике да сретне доста познатих људи. Арнолда Шварценегера, аустријско-америчког глумца, политичара и боди-билдера, донедавно гувернера америчке савезне државе Калифорнија, упознао је још давне 1969. године у Лондону, на избору мистер Универзума. Увек су били у добрим односима, мада је Петру сметало што га „Шварци” зове „Партизан”, ваљда је, каже, гледао неке наше ратне филмове.  

------------------------------------------------------------------- 

Без повреде

Петар никада није имао тешку повреду. Умало се није догодила, али га је спасао један колега са којим је вежбао.

– Осетио сам да ми из чиста мира пуца грудни мишић. Викнуо сам – држи, и он је ухватио тег и скинуо га. Тако се завршило без последица. Мишић није чак ни поплавио, што се обично дешава. Да је којим случајем заиста пукао, питање да ли бих икада више могао да се такмичим. Јер, онда би једна страна била другачија и не би изгледало лепо. 

---------------------------------------------------------------------- 

Тужна прича

Пре него што је из Бачке Паланке прешао у Нови Сад, Петар је имао одгајивачницу немачких овчара. Комшије су му у једном наврату отровали једанаест паса. Само је једна куја остала. Била је у кавезу са мужјаком и вероватно је он то отровано месо пре ње зграбио. На крају су и њој пресудили. Петра је то веома узбудило и разочарало.

– То показује да оно што су урадили псима, урадили би мени. А шта су им те животиње урадиле, сем што су лајале? Па зар то није природно? Ко је чуо да пас цвркуће? – пита се из очаја.

 ------------------------------------------------------------------------

И спорт, и терапија

За боди-билдинг не постоје границе. Његова најмлађа ћерка је имала пет година када је радила неке вежбе. У ствари, каже Петар, није ни схватала да вежба, него се љуљала на вратилу. Најстарија госпођа која тренутно долази има шездесет пет година, а било је и старијих. Овде у клуб доводе и хендикепирану децу, децу која имају сметње у кретању, или криву кичму, да ојачају мускулатуру.