Више од филма

Филм „Монтевидео, бог те видео” Драгана Бјелогрлића за кратко време је доживео велики успех: привукао је гледаоце и напунио празне сале преосталих биоскопа, проглашен је за најбољи српски филм у прошлој години, и пробудио је интересовање великог броја страних дистрибутера. После свега тога, човек не може а да се не упита у чему је тајна успеха Бјелогрлићевогфилмскогпрвенца.

Овај филм говори о припремама југословенске репрезентације за учешће на Првом светском првенству у фудбалу, у Монтевидеу, 1930. године. За потребе снимања филма стадион „Дорћола” крај Небојше куле претворен је у стадион БСК-а. Али да би се направио филм о српском фудбалу између два рата, када је фудбал, како то каже наслов незаборавне ТВ серије Здравка Шотре, био „више од игре”, није било довољно реконструисати само фудбалски стадион: требало је реконструисати цео градски амбијент тог времена. Зато је у Баранди изграђена Чубура, са „Чубурском касином” и берберницом. Те локације – фудбалски стадион, касина, берберница, београдске кафане и улице, за часак и један сликарски атеље – чине јединствену и недељиву целину. Исто тако, филм о српском фудбалу између два рата не може се снимати само са фудбалерима као са његовим јединим јунацима. Зато пред нама у овом филму израња цело наше разнолико грађанско друштво тог доба, препуно различитих ликова, од берберина до шефа полиције, од кафеџије до разузданог сина председника владе, од конобарице до сликарке, од голубара до радио-репортера, од малог фудбалског заљубљеника Станоја до краља Александра.

Тако широко реконструишући тридесете године прошлог века, овај филм данашњој публици открива нешто што она, са својим искуствима, не може да зна, и чега, према томе, не може ни да се сећа. Приказујући нам фудбал као игру у којој, превазилазећи све статусне, генерацијске, еснафске – да не помињем и неке друге – разлике, не учествују само фудбалери него сви грађани, овај филм нас подсећа на нека заборављена значења и схватања појмова као што су урбано, урбана средина, урбана атмосфера, урбани односи. Подсећа нас на један цивилизацијски ниво кога смо се, под принудом, одрекли, који смо заборавили, и на који више нисмо умели да се вратимо. Једноставније речено, овај филм нам говори о времену у коме је град, макар у неким заједничким „играма”, функционисао као велика породица.

У таквој причи неизбежно мора да има и мало идеализације, а идеализација данас није могућа без мало наивности. Али, с обзиром на време у коме живимо, ни једно ни друго, ни идеализацију ни наивност, не бих убројао у мане него, напротив, у врлине овог филма. Да би се данас испричала нека лепа прича потребно је не само мало наивности него и много храбрости.

Онај ко се осећа обавезним да све класификује и систематизује, да све распореди и сложи у фиоке и картотеке, сврстаће овај филм у ред спортских филмова, као што су „Друг председник центарфор” Жоржа Скригина, или „Боксери иду у рај” Бране Ћеловића, или „Крос контри” Пурише Ђорђевића. Међутим, док сам гледао Бјелогрлићев филм учинило ми се да је он много ближи једном филму из сасвим другачије сфере: филму „Сплав Медузе” Карпа Аћимовића Године, чији су јунаци уметници окупљени око авангардних часописа између два рата: „Зенит”, „Дада”, „Путеви”, „Сведочанства”... Каква би могла бити веза између филма који говори о фудбалу и филма који говори о песничкој авангарди, о зенитистима и дадаистима? И један и други филм говоре о жељи да се из своје мале и тесне средине изађе у велики свет, о напорима да се из конзервативног и традиционалног вине у модерно и авангардно, и о амбицији да се сопствене могућности провере, и сопствене вредности докажу, у одмеравању са највећим и најбољим. „Сплав Медузе” и „Монтевидео” сваки на свој начин, и сваки у свом домену, приказују нам једну младу и амбициозну Србију, жељну промене, напретка и афирмације.

Оба ова филма откривају нам ликове различите од оних које видимо у сопственим огледалима, у трамвајима, пред шалтерима, на страначким скупштинама, на телевизијским екранима.

После ратова у којима се распала бивша држава није мало оних који нас представљају као ружне, прљаве и зле. Што је још горе, неки међу нама покушавају да нас убеде да је добро да будемо ружни, прљави и зли, и да ружноћа и злоћа нису израз нашег примитивизма него наше супериорности! Хтео то или не, Бјелогрлић на фону таквог стања снима свој филм. И тај фон ће, хтео он то или не, утицати на рецепцију и судбину његовог дела. У времену у коме највишу цену имају ликови које нам нуде телевизијске серије типа „Двор”, „Фарма” или „Велики брат”, у време кад се спорт претворио у бизнис, и у коме је израз „више од игре” добио неко значење потпуно другачије од оног које је имао у времену „кад је фудбал био млад”, људи желе да виде нешто друго. Нешто што их не деградира и не понижава. А то „нешто друго” нуди им овај филм. То што гледаоци у толиком броју пуне наше биоскопске пећине и катакомбе, да би видели то „нешто друго” што им нуди „Монтевидео”, показује да нисмо сасвим затровани, да се нисмо предали, да нисмо одустали. Одустали од чега? Од одласка у Монтевидео, ма како се он данас могао звати.

А то доказује да овај филм, поред уметничке, има и неке друге вредности.