Баба монструм убила унуче

Дежурна служба Секретаријата унутрашњих послова Београд, у јесен 1988. године, обавештена је да је у кукурузишту на путу Сурчин–Јаково нађен мртав непознати мушкарац. Утврђено је да је мушкарац убијен из ватреног оружја и његово тело прослеђено је на Институт за судску медицину ради обдукције и утврђивања идентитета. Осим једне чауре из пиштоља калибра 7,65 милиметара, на месту догађаја није било пуно трагова.

Расветљавање убиства било је поверено Трећем одељењу за сузбијање крвних и сексуалних деликата београдског СУП-а. Одмах је оформљен тим инспектора, на чијем је челу био Ненад Туровић, тадашњи заменик начелника Трећег одељења, сада полицајац у пензији.

Туровић за „Политику” открива детаље полицијске истраге и расветљавања случаја названог „Баба монструм”.

– Мушкарац је убрзо идентификован као Рајко Богосавац, радник на централи ИМТ-а, који је имао неку склепану бараку и помоћне просторије, на улазу у насеље Бечмен из правца Сурчина. Пошто потенцијалних сведока убиства није било, јер се оно догодило ван насеља, инспектори су обављали разговоре са родбином, пријатељима и колегама убијеног – каже Туровић.

Међутим, испоставило се да је Туровић био затворена личност, тако да инспектори и поред великог броја обављених разговора у фабрици ИМТ нису дошли до битнијих детаља, који би помогли у расветљавању његове личности и дали им траг у проналажењу убице. Ни у разговору са родбином и пријатељима, полиција није открила ништа битније што би могло да укаже на разлог његовог убиства.

– Први траг за који смо иоле могли да се ухватимо је сазнање да је Богосавац био у пријатељској вези са извесном женом из Бечмена, која је идентификована као Анка Остојић, старости око 70 година. Од Богосавца је била старија 15 година. На информативном разговору је изјавила је да су она и Богосавац били у добрим, пријатељским односима и да га је последњи пут видела како храни свиње на свом имању – сећа се Туровић.

Остојићева је живела у сеоској кући, на почетку насеља Бечмен са сином, снајом и њиховом тек рођеном бебом.

– Из разговора са суседима Остојићеве сазнали смо да је њен син био дуго неожењен и да је она вршила притисак на њега да то учини. Када се син напокон оженио, она није била задовољна његовим избором. Брачни пар је затим добио дете и све је изгледало да „ствар леже” – препричава наш саговорник.

Убрзо су полицајци сазнали да се Остојићева распитивала и тражила да купи пиштољ, али доказа није било, будући да је претражена њена кућа и помоћне просторије. Ангажована је била и група полицајаца, који су прикупљали пиштоље калибра 7,65 милиметара од грађана Сурчина и околине. Оружје је вештачено, међутим није било трагова који су указивали да је неки од пиштоља био у рукама Остојићеве.

– Од убиства Богосавца је прошло 20 дана. Једини траг била је Остојићева, за коју је утврђено да је била напрасита и свадљива жена, у лошим односима са комшијама, што се погоршало доласком снаје. Неколико пута смо је приводили на информативни разговор, али је стално говорила да не зна ништа о убиству Богосавца – каже Туровић.

После месец дана од убиства, док се екипа инспектора спремала да крене на терен, полицији је пријављено да је Остојићева убила снају и починила самоубиство, а да бебе старе шест месеци нема нигде.

– Тело жене убијене из пиштоља било је у дневној соби, док се тело Остојићеве са пиштољем поред ње налазило у помоћним просторијама. Шок и за најискусније инспекторе било је тело бебе, нађено на 100 метара од куће, у каналу Галовица. Беба је лежала на дну канала са циглом, која је била везана жицом око појаса – сећа се језивог призора наш саговорник.

Реконструкцијом је утврђено да је Остојићева намамила у њиву Богосавца, где га је и убила. Затим је сакрила пиштољ и наставила да живи као да се ништа није догодило. У тренутку нервног растројства убила је снају, затим је унуче бацила у канал, вратила се у кућу и починила самоубиство.

– Случај је био закључен, али је остао горак укус због призора у каналу Галовица – каже Туровић.

Данијела Вукосављевић