Хало Брисел, изађите на Босфор

Многи арапски табуи громогласно се ових дана руше, међу њима и онај окоштали да су промене у овом до јуче учмалом делу света могуће само ако се намећу споља, силом.

Тунис и Египат, засигурно, Либија, Алжир или Јемен вероватно, доказују да праве промене стижу тек када крену изнутра.

Бунт младих, који је на улице извео милионе свих социјалних слојева, отерао је Бен Алија и Хоснија Мубарака. Успех „Дана гнева“ не само да је сјурио деспоте, већ је потврда погрешне премисе Запада да демократија може да се заведе оружјем или притиском на аутократе да се понешто либерализују како би наставили да чувају туђе интересе.

Није необично да су на Западу, посебно у Америци, затечени остварењима „арапске улице“. Не само због последица промена у Египту, најважнијем досадашњем поседу, већ и догађајима по Либији и Јемену где народ покушава да се реши владара који су деценијама на власти.

Америка је последње деценије имала само један рецепт кога се Џорџ В. Буш тврдоглаво држао: недостатак демократије, ендемску корупцију и налет екстремизма треба лечити – оружаном силом.

Авганистан и Ирак били су прве мете ове стратегије. Потом је, пре седам година, Вашингтон представио пројекат који је требало да створи ред и стабилност на широком простору од северне Африке до Индијског потконтинента, од Саудијске Арабије до Централне Азије.

Амбициозно лансирана, иницијатива је космичком брзином завршила у архивама дипломатије јер је – у покушају да ову широку географију сведе на упрошћен терен увозника демократије – пренебрегла многе реалности дела света у коме су палестински проблем, Авганистан и Ирак, изазови Ирана, терор фундаменталиста...

Радило се о наивном покушају да се људи по региону преко ноћи промене на начин да изгубе из вида кључне проблеме с којима живе и уместо тога здушно пригрле слободе и просперитет које су им Американци наменили.

Нема сумње да је Блиском истоку неопходно помирење између стабилности и слобода, демократије, људских права и привредног развоја, али Бушова демократија није победила. Штавише, радикализам је у порасту, проширило се социјално и секташко насиље, тензије су почеле да се преливају преко државних граница.

Не само да Америка није донела демократију тенковима, већ то није успела ни блажим методама економске помоћи или подизањем стандарда образовања.

Можда парадоксално, али Америка је тиме учинила велику услугу региону. Не сопственим интересима, али новој генерацији Арапа да. Не чекајући помоћ Ујка Сема, почели су да размишљају, да траже путеве изласка из политичких неслобода и економске бесперспективности у којима живе.

Почело је да пуца од арапског запада, Магреба, до његовог истока, Машрака. Фејсбук је постао Незнани јунак протеста, катализатор жеље за променом која је ферментирала. Потом су кренули штрајкови по приватизованим фабрикама, покрети грађанске непослушности јавне администрације која је тражила повећање зарада пред скоком цена хране...

Слепило власти ослоњене на домаћу и страну силу утицало је на формирање нове свести, ствара се менталитет ослобођен страха. Уследиле су експлозије. Варнице из Туниса претвориле су се у шумски пожар.

Владари га нису очекивали. Када су Тунишани оборили Бен Алија, Моамер Гадафи је био разочаран. Било му је жао срушеног режима, ваљда зато што је знао колико му је сличан.

Систем џамахирије – владавине народа – који је измислио 1973. требало је, уз понешто помоћи племенске политике, да вечно задржи Либијце у конфузији и назадовању.

Требало је, такође, да сачува сасвим персонализован систем владања у коме није било простора ни за кога сем пуковника, његову породицу и уски круг елите, „људи из шатора“, махом из Гадафијевог племена Кададхфа.

За разлику од Туниса или Египта, снаге које би могле да надгледају транзицију – попут политичких странака, синдиката, организација цивилног друштва – у Либији једноставно не постоје. Сва власт припада „брату вођи“.

Када су се Либијци побунили, „Краљ Африке“ је послао трупе да угуше устанак у Бенгазију. Спреман да се бори на смрт, организовао је контраудар не либећи се да прети грађанским ратом.

Америка је поново чекала да види шта намерава да уради лидер кога су пре неку годину коначно скинули с листе помагача светског тероризма у укњижили у петро-савезнике. ЕУ се предумишљала око завођења санкција.

Симптоматично, али уочљив је један заједнички именитељ режимима који су пали или су угрожени: сви су они пријатељи Америке. Тунис, Египат, Бахреин, Јемен, чак и Либија. Као такви су били награђивани политичком подршком, економском или војном помоћи. Ништа необично да се глас Арапа у светској политици није чуо.

Запад ће се некако договорити око казнених мера, али никако не успева да пронађе праву политику за Блиски исток. У страху од радикалног ислама повлачи потезе који регрутују нове милитанте. Спирала међусобног страха иде у небеса.

Како би се избегао Хантингтонов „Рат цивилизација“, требало би пажљивије слушати шта има да понуди ретка земља која је мост оријента и запада, ислама и хришћанства: Турска, једина земља која је у овом подручју још од 11. септембра 2001. промовисала како стабилност тако и слободе.

Турски исламисти на власти показали су да ислам и демократија нису два међусобно искључива појма. Остали су верни завету да Турску уведу у Европску унију и не брине их што све већи број жена носи традиционалне исламске никабе. При том су успели да за кратко време од земље створе економску силу која, после Кине, има највећи раст на глобалном нивоу.

Турска је у региону „домаћи играч“ који може да помогне трансформацији ауторитарних режима Блиског истока, управо оних који се сада један за другим руше јер су сопствене народе хтели да избаце из историје.

Турска и те како може да допринесе изналажењу одговора на проблеме са муслиманском имиграцијом за коју Европа, лутајући између асимилације и интеграције, нема решења.

Шансе са Турском су пропуштене пре шест година, али још није сувише касно. Вашингтон, а посебно Брисел, требало би да се замисле над речима које је ових турбулентних дана изговорио турски премијер Реџеп Тајип Ердоган: „Ми не покушавамо да будемо модел, али можемо да будемо извор инспирације... јер Турска је показала да ислам и демократија могу савршено да коегзистирају”. „Пошто верска убеђења не спречавају живот у демократији, а пошто демократија не спречава да се имају верска уверења, ми у овој земљи годинама живимо у те две ситуације”.

Придружујем се зато оним политичким коментаторима који сматрају да Турска, секуларна република којом управља режим проистекао из исламског покрета, може да послужи као модел или полазиште за побуњене народе арапског света, од Туниса до Египта, Либије и Бахреина.

Турска је најбољи кандидат да покрене интерне механизме региона баш зато што је способна да мири демократију и ислам, демократију и безбедност. Турска у ЕУ би такве послове још ефикасније обављала.