Власник сам свог живота

Модни креатор Верица Ракочевић је сад најпознатији заштитни знак моде у Србији. Али, истиче, није још стигла до највећих висина у свом послу, а сумња да ће се то, у овим животним условима, и догодити. Испред себе, пре свега, из низ разлога, кад говори о бивша времена на овим просторима, у први план поставља Мирјану Марић и Александра Јоксимовића.
Ипак, Верица Ракочевић, и у овим временима, кад никоме није лако да се снађе и на свом терену, успева и овде и у иностранству, пре свега у Италији, да освоји купце својим радовима, али и све колеге и пријатеље својим односом према послу и, што је посебно значајно, према животу.

•У чему је тајна Вашег изгледа?

– Мислим, пре свега, да и изглед зависи од личног става. Наравно, велики утицај има и генетика, нега, исхрана, вежбе, па и нека корекција. Али, и сами знате, из искуства, да имате прелепе људе који ружно старе. И, кад говоримо о некој буквалној лепоти, имате људе који никад нису били неки лепотани, али како време пролази имају неке специфичне, топле изразе, а то је све, ваљда, због њиховог става према животу, због става према људима... И не каже, за бадава, стара пословица да до 40 имате лице како вам је Бог дао, а од 40-те какво сте заслужили. Ја сам се трудила да та моја душа, чији одсјај се види на лицу, буде такав какав јесте. Увек сам настојала, колико сам то могла, да будем исправна, да будем добар и одан пријатељ свима у мом окружењу.

• Поменули сте вежбе. Колико мучите своје тело?

 – Па таман толико да оно не би мучило мене. Ја, генерално, вежбам цео свој живот. Кад сам са првом ћерком била у другом стању вежбала сам до петог месеца. Годинама сам активна спортски. До пре годину дана вежбала сам, скоро, сваки дан, сад то чиним само три пута недељно. То ме ослобађа сваког стреса и негативне енергије коју примите у разним контактима у току дана. Време је стресно и морамо сви да имамо неки вентил где ће тај стрес да исцури. Ја тај вентил  видим у бављењу спортом, у вежбама свих врста.

• Да ли сте пратили игре Предрага Мијатовића?

– Не разумем се у фудбал. Ипак, једанпут сам била на утакмици мог бившег зета, првог супруга моје старије ћерке Елице. Догодило се то у Мадриду, у сусрету Реала и Валенсије. Пеђа је играо за Валенсију. Била сам у ложи. Пратила сам искључиво оно што је радио Пеђа. Неколико пута сам, кад су фудбалери Реала грубо насртали на Пеђу, спонтано, бурно реаговала. Елица ме опомињала: "Мама, не урлај, молим те... Сви нас гледају". Али, нисам је слушала. Наставила сам да навијам за Пеђу и да грдим све остале.

• Како сте доживљавали Пеђу?

– Имам троје деце: Елену (35), Милорада (28) и Милену (26), а Пеђу (37) сам, и тада , пре петнаестак година, доживљавала као своје дете. Јако се млад оженио. Он и Елица су, буквално, били деца кад су ступили у брак. Никад према њему нисам имала однос као према зету већ увек као према мом четвртом детету. Тај однос је и сад такав и такав ће остати иако сам бака његовим синовима: Луки (14) и Андреји (12).

• Да ли сте некад, као креатор, ушли у спорт?

–  То се догодило само једанпут. Креирала сам, пре десетак година, униформе за женску тениску селекцију Југославије. Био је то леп мали посао. У том смислу, за групу или "војску" људи нисам радила. Такви послови, као што је креирање и шивење униформи за, на пример, ЈАТ, МУП, Војску... су врло уносни, али се не добијају без неких закулисних радњи. Ту немам пролаз...

• Шта посебно памтите из школских дана?

– Много тога, али издвојићу два, за мене, значајна детаља: Кад сам имала само пет година, а то је било у марту 1953, мој отац, агроном по занимању, добио је премештај. Из мог родног Подујева, на Косову, преселили смо се у Брзу Паланку. Ту није имао ко да ме чува. И мајка је радила. Бригу о мену, у радно време, преузела је учитељица. После само три месеца, у јуну те године, добила сам сведочанство о завршеном првом разреду. Јер, учитељица је закључила да више знам од других... После основне школе завршила сам, у Београду, гимназију и  Вишу дефектолошку, а кад сам отворила бутик и Текстилну школу... Други, за мене значајан детаљ из школских дана, је што сам у петнаестој години добила награду као најбољи млади песник Београда. Ту награду уручио ми је један, тада млад, згодан песник, који је, у то време, био у књижевном успону. Зове се Матија Бећковић.

• Од кад сте креатор?

– Овим послом сам почела касно, али храбро да се бавим у 35-тој години, кад сам имала троје деце и мужа који је остао без посла. Радила сам у Заводу за заштиту споменика културе града Београда. Била сам референт за архиву. Тај посао ме потпуно деградирао. На том послу осећала сам се ужасно. И, кад ми се указала прилика да располажем овом малом радњом у Делиској улици, дала сам отказ у Заводу и почела да радим и учим све о текстилу, све о технологији робе, све о историју моде кроз деценије и векове... Нисам желела да препродајем ништа ни из Турске, ни из Италије... Од почетка сам се упустила у креације. Било је то 1983. године. То учење је трајало, богами, седам година. Имала сам срећу да сам у том периоду упознала једну чаробну жену, госпођу Анђелку Слјепчевић, са Академије уметности, која ми је саветима бескрајно помагала.

• Шта је то што сад посебно обележава вашу фирму?

– Сад се бавим и производњом, низа мушких и женских одевних предмета. Имам  своје фирмиране парфеме, козметику, ципеле, ташне... Та моја робна марка, тај мој бренд "ВР", би сад могао да крене бржим корацима напред кад би код нас, у Србији, све функционисало онако као би то требало да буде. Кад то кажем мислим на све законе који спутавају легалан, а на другој страни, практично, подстичу илегалан рад ове врсте. Ипак, за свој рад сам добила похвалу Привредне коморе Београда... Па, задовољна сам. Не мора све да буде изражено цифрама, новцем... Признање је, по некад, много значајније.

• Да ли имате понуда из иностранства?

– Ево, прекјуче и јуче сам била у Риму на позив глумачког пара Симонеа Корентеа и Ђулије Бевилакве, који су крајем септембра били на мојој ревији у Новом Саду. Италијанима се ова ревија свидела и позвали су ме на договор о сарадњи на њиховом новом филму. Требало би да припремим костиме за тај филм.

• Ко диктира моду у свету?

– Текстилна индустрија, а не креатори. Креатори се само сналазе у ономе што им индустрија пласира, од боја до квалитета тканина. Јер, текстилна индустрија је веома озбиљан посао који, после фармацеутске и нафтне индустрије, доноси највише пара. Тако да креатори, само кроз неки уметнички израз, могу да буду озбиљан учесник у тој игри.

• Колико се осећате оствареном у сваком погледу?

– Читам књигу "Како излечити сопствени живот" која ми "каже" да све оно што сам радила није било са великим грешкама. Мислим да имам мало простора за  велика кајања. Верујем да сам се остварила као жена, као и да сам и професионално учинила врло много. Била бих јако неправедна према животу, Богу и себи кад би рекла да нисам задовољна. Али, мени је посебно значајно што сам увек била власник свог живота... И два пута сам се баш због тога и разводила. Очекивала сам од мужева исту количину снаге за корачање унапред... Јер, по мени, живот има смисла само при кретању у том смеру... А да нисам власник свог живота вероватно би се удала за неког милијардера и живела лепо на крилима ветра. Могла сам то да учиним 1990, али нисам то хтела. И не кајем се...

• Ко сад, емотивно, испуњава Ваш живот?

– Мене емотивно испуњавају сећања. Нисам више у неким годинама кад тражим узбуђења или не знам шта... Уживам у својој деци, уживам у свом послу... Али, била би неискрена ако би вам рекла да не желим са неким да остарим. Ипак, кад научите много година да живите сами, и кад вам критеријуми буду много, много другачији, него пре десетак година, онда је јако тешко пронаћи некога ко може са вама квалитетно да дели време. У овим годинама је бесмислено да будем било с ким, само да би са неким била... Ја сам свој биолошки циклус заокружила. Имам троје деце, имам четворо унучади... Немам ни амбиција ни жеља да се, без правог разлога, за било кога емотивно везујем...

• Да ли сте верник?

– Јесам. Ево, пре неко вече сам, са мојом пријатељицом Драганом дел Монако, испратила епископа Иринеја Добријевића на службу у Аустралију и Нови Зеланд. И кад се нађете на једном таквом месту, окружени духовним људима, људима који само зраче љубављу и добротом, онда схватите колико су драгоцени ти тренуци кад већ имате привилегију да будете у њиховом друштву. Вера је врло битна у животу, а најважније је да Бога препознајете у себи.

• Без чега не би могли?

– Не би могла да не радим ништа.

• Да ли постоји особа пред којом немате тајни?

– Не постоји. Знам да никада никоме не би требало све да испричам.

• Шта Вам је највредније у животу?

– Уз моју децу највреднија ми је моја слобода.

-----------------------------------------------------------------

Емур Кустурица је прави пример џет-сет човека

Кад је говорила о тако званом џет-сет друштву, о људима који живе ван свих шема, гламурозно, на несвакидашњи начин... Верица Ракочевић је казала:

– Ја на то, углавном, гледам са презрењем, посебно ту имитацију живота коју намеће Холивуд. Видела сам тај бедни свет... А била сам у ситуацији да упознам велике људе, успешне у свом послу, они су, најприроднији. Живот је гламурозан онолико колико ви можете да га начините лепим. Један од најуспешнијих наших уметник у свету је Емир Кустурица, а где он живи... Па у томе се види његова генијалност. Он је човек који је могао да буде на Менхетну, на Јелисејским пољима, у замковима Нормандије.. А он живи у Србије, на брдима изнад Ужица. А зашто? Зато што је свестан тога шта је суштина живота. Има дивну породицу. Има свој таленат. Има свој посао који ради како хоће. Он живи живот пуним плућима. За мене је Емир Кустурица прави пример џет-сет човека. Ту реч стављам тамо где мислим да би она могла да буде.