Мало позната љубав

Чух на телефону мом свемирском/и с Олимпа ухватих речи ношене ветром.

Само малобројни упућени читаоци препознаће у овим, помало футуристичким стиховима њиховог творца – Николу Теслу. Речи су из песме датиране 1934. године, која је посвећена његовом пријатељу, америчком писцу Џорџу Силвестеру Виреку. О овој, готово непознатој страни Теслиног живота може се, међутим, прочитати више у књизи Васа Милинчевића "Никола Тесла и књижевност" која ће се појавити на предстојећем Сајму књига у издању Библиотеке града Београда.
Наш угледни историчар књижевности и универзитетски професор Васо Милинчевић каже за "Политику" да је, пре више деценија, у часопису "Дело" из 1895. године пронашао Теслин чланак о Јовану Јовановићу Змају и нашој народној поезији, као и Теслине преводе Змајевих песама. То га је, каже, заинтересовало да даље истражује однос који је славни изумитељ имао према литератури, али и уметницима са којима је био близак.

Из бројних дела која описују Теслин живот познато је да је Марк Твен, чувени амерички аутор и његов пријатељ, сматрао да би Тесла био изванредан писац да се није посветио науци. Јер, према речима Васа Милинчевића, Тесла је сматрао да и нема разлике између науке и уметности, ума и емоција. Прослављени изумитељ видео је свет у сликама, имао је визије и маштања попут писца, чак је и своје проналаске доживљавао више интуитивно, него егзактно.

Имао је до опипљивости јасне представе и то се може уочити и у његовим аутобиографским списима. Тако је у књизи "Моји изуми" Тесла записао да су га од најраније младости опседале слике "тако стварне да сам кроз њих могао проћи руком". Према тим халуцинацијама Тесла није био пасиван, каже нам Васо Милинчевић, већ их је претварао у реалне слике. "Почео сам да путујем у машти, сретао сам људе, упознавао нове крајеве, и они су ми били исто толико уверљиви као и они из стварног живота" рекао је једном приликом Никола Тесла.

У овој изразито занимљивој причи о Теслиној привржености свету књига и маште, Васо Милинчевић нам открива шта је "Прометеј 20. века" посебно волео да чита. Наиме, јако је био заљубљен у нашу народну поезију, Змајеве песме, док је Његошев "Горски вјенац" знао напамет. Забележен је податак да се у његовом скромном пртљагу за Америку, 1884. године, поред збирке Вукових народних песама, нашла и књижица Змајеве поезије, али и свеска стихова које је лично створио. Наиме, временом је откривено да је Тесла читавог живота повремено записивао песме. Збирка његове поезије изгорела је, нажалост, у пожару у којем је уништена и његова лабораторија, многи нацрти пројеката и драгоцености, открива нам професор Милинчевић.

О начину на који је "дружење" са књигама утицало на Теслин карактер говоре многи подаци расути у разним биографијама. У раном дечаштву читао је Миклоша Јожику, мађарског писца историјских романа, који је у својим делима имао јунака јаке воље. Тесла је касније често говорио да је захваљујући том књижевном лику имао обичај да кад нешто почне то и заврши.

Рецимо, Тесла је прочитао целокупна Волтерова дела. Биле су то, према мишљењу Васе Милинчевића, чак 82 књиге. Међутим, када је завршио рекао је са уздахом: "Never more". Али, упорност је била јача.

Недуго затим, ишчитао је сабрана Декартова дела на немачком језику. Списи овог француског филозофа и математичара оставили су дубок траг у Теслиној перцепцији света. Записао је да је од Декарта присвојио темељни метод у посматрању живота. "Ту сам се привикао да своје мисли и размишљања постављам у математичке формуле. Што се није дало изразити у облику једначине, није ме ни занимало. Тим научним путем ја сам дошао до индукције у електрици, а на тај начин читам и данас српске народне умотворине. То је пут науке", стоји у "Мојим изумима".

Дакле, Никола Тесла је био образован филозофском и књижевном литературом. Како нам прича Васо Милинчевић, знао је наизуст Бајроново дело "Чајлд Харолд", Гетеовог "Фауста", Пушкиновог "Евгенија Оњегина", Шилерове песме. Управо је у једној књизи, још као дечак, видео слику Нијагариних водопада и рекао одушевљено свом ујаку да ће једног дана направити точак који ће покретати воде Нијагаре и отићи у Америку. То се и остварило после 37 година, каже нам професор Милинчевић. Успео је да "укроти" Нијагару, а прва централа на овом водопаду изграђена је на Теслиним принципима наизменичне струје.