Операција Шарм

ПРВИ ПУТ ПОСЛЕ 1. СЕПТЕМБРА 1939. године Пољаци су пуцали на Немце. Због сумњи да је у питању шверц пољски су погранични бродови отворили ватру на један немачки туристички бродић који је бежао из пољских територијалних вода. Нешто северније у Финској, скоро истовремено, одржан је састанак председника Русије Владимира Путина и лидера ЕУ. Једна од главних тема била је енергетска политика при чему Москва жели да Берлин постане велики дистрибутер руског гаса. Пољаци су зато и нервозни, нови планирани гасовод их заобилази, а Немци и Руси опет се договарају, па како ипак не могу да припуцају по Русима добро дођу и Немци. Уосталом, кроз историју Пољску су четири пута делили једни и други.

Владимир Путин, први лидер Русије после Лењина који је прожет немачком културом зна како да шармира Немце и зна како да искористи све трансатлантске неспоразуме. Истина, односи између Русије и Немачке нису ништа друго него след стално призиваних нових почетака, од Горбачова и Кола до уједињења Немачке и распада Совјетског Савеза. Но, у односу на Горбачова и Јељцина, Путин се не либи да Русију, на запрепаштење Американаца, отворено сматра великом силом. И да то каже врло шармантно. Заправо, скоро сви совјетски лидери имали су специфичан стил опхођења са иностранством. Лењин се хвалио својом способношћу убеђивања саговорника. Историја међусобних односа између Стаљина и Черчила и Рузвелта занимљив је психолошки материјал. Брежњев је волео да поклања лидерима иностраних држава скупе поклоне, при чему их ни сам није одбијао.  Горбачов је био театралан, Јељцин "врло опуштен", Путин, још увек, загонетан.

НАТО ТРАЖИ НОВЕ ТРУПЕ ЗА АВГАНИСТАН. Јер, тамо нема напретка и председник Хамид Карзаи не би преживео ни један дан у Кабулу да га даноноћно не чувају амерички специјалци. Сукоби су свакодневни, делове земље контролишу локални господари рата, држава не функционише, од социјалних програма типа ослобађања жена, наравно, нема ништа, људи живе као и пре, ислам је јак као и раније и не види се зашто би и било другачије.

Авантура у Авганистану политички је и војни промашај. Производња опијума вратила се на ниво пре владавине талибана, што значи око 80 одсто светске производње, али то су и велике зараде окултног финансирања неких тајних служби. Тероризам Ал каиде распршио се диљем света. Док је ова организација имала базе у Авганистану за њу се једва и чуло. Већина отмичара авиона од 11. септембра 2001, били су саудијски држављани.

Сукоби у Авганистану и Ираку гурнули су добар део исламског света у екстремизам, а мржња према Америци достигла је фанатичне размере. Политику никада не треба претварати у параноју, иначе испада да је свака грешка укалкулисана као далекосежна тактика. Непромишљена стратегија лакомислених и халапљивих лобија доводи до крупних грешака које су угрозиле амерички престиж у свету.

КО ГОВОРИ У ИМЕ СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТА, Кристофер Хо, директор одељења за Евроазију, или Том Кејси, портпарол америчког министарства спољних послова? Наиме, док је Кристофер Хо на скупу о Космету у "Вудро Вилсон центру " у Вашингтону бринуо само о "дану после" коначног статуса јужне српске покрајине наговештавајући решење изван УН, а  по којем би се свакој држави оставила слобода да билатерално уређује своје односе са Косметом, Том Кејси је на конференцији за новинаре у Вашингтону рекао да коначним решењем треба "да буду задовољни и људи на Косову и људи у Србији". Вербално, Кејсијева изјава јесте новост, али у хијерархији Стеј департмента Кристофер Хо има јачу тежину. Што је вероватно закључио и премијер Црне Горе господин Мило Ђукановић који се у Паризу састао са премијером Космета господином Агимом Чекуом и позвао га да посети Црну Гору. Онако, шармантно и билатерално. Наравно, тај је позив "са задовољством прихваћен", а то што би господина Чекуа са задовољством видели и у Београду, али другим поводом, за Ђукановића и није битно. Уосталом, и господина Ђукановића би неки радо, другим поводом, видели у Италији па опет ништа.

Све то, ипак, највише говори о правој збрци која око Космета тренутно влада у Вашингтону. Јер, из америчког угла гледано, за Космет постоје само лоша и још лошија решења.

Наиме, ако Вашингтон одлучи да коначан статус Космета саопшти пре избора у Србији утицаће, на овај или онај начин, на резултате тих избора. Ако сачека са проглашењем статуса за време после избора, и ако то решење не буде добро за Србију, онај ко победи на изборима могао би да буде  осумњичен за договор са Америком око статуса Космета...