Крај или нови почетак за Ал Каиду

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Иако деценијама тврди да су вође арапског света марионете Запада и неверници, Ал Каида у недавном рушењу Бен Алија, Хоснија Мубарака, па и у устанку против Муамера Гадафија, не игра никакву улогу. Нигде у народним бунама од Туниса до Бахреина на улицама нису ношене слике Осаме бин Ладена, који се ниједном није огласио, док су два саопштења његовог заменика Ајмана ал Завахрија била потпуно неусаглашена са догађајима на улицама арапских градова.

Па ипак, амерички експерти су у недоумицама када настоје да одговоре на питање да ли су арапске револуције ову терористичку организацију, која је главни непријатељ САД и Запада уопште, учиниле ирелевантном, или су само припремиле терен за њен нови успон.

„Засад, али наглашавам, само засад, салдо Ал Каиде изгледа катастрофално”, цитира „Њујорк тајмс” оцену Пола Пилара, који је три деценије као аналитичар ЦИА пратио тероризам на Блиском истоку, а данас је предавач на Џорџтаун универзитету. Овај експерт сматра да је „демократија лоша вест за терористе”.

За Брајана Фишмана, такође специјалисту за тероризам при Фондацији нова Америка, Ал Каиди, која је уклањање Мубарака као свој циљ истицала више од две деценије, велики проблем доноси чињеница да је уместо ње то за само неколико недеља обавио један ненасилни, секуларни и продемократски покрет.

„Нове генерације нису баш заинтересоване за идеологију Ал Каиде”, оцењује Стивен Сајмон из Савета за спољне односе и коаутор књиге „Доба терора”, оцењујући да су догађаји у арапским земљама „стратешки пораз” насилног џихада.

Извесну забринутост доноси међутим ситуација у Либији, где очигледни распад државе и хаос у појединим деловима земље могу да створе добре услове да организовани исламски екстремисти регрутују нове чланове и ојачају своју базу. Има и наговештаја да то управо чини Бин Ладенова северноафричка филијала, „Ал Каида исламског Магреба”. Огласио се, наиме, један од њених вођа, Алжирац чије је „ратно” име Абу Салман, са тврдњом да се његови борци „враћају из егзила да се укључе у битку за Либију”.

Групи скептика кад је реч о тези да је Ал Каида поражена, припада и Мајкл Шуер, који је крајем деведесетих био шеф оперативне групе ЦИА задужене за Бин Ладена. По њему, Америка се исувише усредсредила на образоване учеснике протеста наклоњене Западу, који су најчешће приказивани и интервјуисани на овдашњим телевизијама. Шуер указује на чињеницу да је само из египатских затвора ослобођено на хиљаде тамо затворених исламских екстремиста и да је баш уклањање Мубарака, заклетог противника Ал Каиде, створило услове да „политички ислам” пусти корене и у Египту.

Уосталом, како показују депеше које је обелоданио „Викиликс”, америчка дипломатија је и Гадафија хвалила као „јаког партнера” против исламског тероризма.

Ал Каида се суочава са новим реалностима, али у истој ситуацији је и Америка, коју су буне у арапском свету затекле неприпремљену и принудиле је да своју стратегију за по њене интересе веома важном региону поставља на сасвим нове темеље. Па и да редефинише смисао и средства у свом већ десетогодишњем „рату против терора”.

М. Мишић