ИЗВОЗ БЕЗБЕДНОСТИ

Баш је пукло код Параћина. Био је то еквивалент "малог" нуклеарног удара од три килотоне. Да је ударни талас некако избегао бочне бедеме и кренуо хоризонтално, ваља стрепети да би Параћин и Јагодина бар донекле личили на Дрезден из позне јесени 1944. У прошли четвртак српско Поморавље је ипак имало нешто среће. Уз застрашујуће буђење и буновно активирање већ стеченог "бомбардерског рефлекса", збуњени Параћинци су се оправдано препали да је још једном почело оно најгоре. Без сирене и упозорења, али у рану зору, кад су детонације најстрашније. А онда ваљда некакво црно олакшање: није НАТО, то су пукли наши.

Није било мртвих глава. Само велики страх, а онда бес и неверица и трезвено, логично питање: шта то раде са нама? Јер, ипак је то катастрофа која убедљиво најављује нове инциденте. Нема много разлога за оптимизам. Раније, сличне али мање, несреће нису помогле да се ланчана детонација заустави.

Србија је углавном на складиштима, пландује заједно са њима, и спокојна је док унутра тиња спорогорећи штапин. Усред великих градова налазе се опасна хемијска постројења. О томе се ћути док арсенали сами не проговоре. Сада је доцкан премештати негде далеко од Параћина опаки магацин. Он се преместио сам, посејавши своју смртоносну (и неексплодирану робу) више километара унаоколо. По пропланцима, шумарцима, викенд насељима. И у неке, ионако несрећне, избегличке кампове.

Но, шта се догодило у Параћину? Изгледа да то ипак није била диверзантска пакост, нити терористички удар, изведен нашим магацинским средствима. Било би сувише неопрезно искључити било коју могућност, али изгледа да је дрмање Поморавља изазвано вишегодишњом акумулацијом најгорих околности. Све што је морало да се догоди да би било детонације – десило се. Ништа што би то могло да спречи није урађено. То је, напросто, део фолклорне српске стратегије која брани од могуће катаклизме, а гласи: неће ваљда!

Складиште је било претрпано. Средства у њему су, изгледа, била у хаотичном распореду. Рат је оставио своје трагове, а све је мање места за одлагање пензионисане технологије и опасних направа. Све то остаје у неком ограђеном магацину, док не пропадне од рђе, или одлети у ваздух, под утицајем импулса који још није јасан.

То је можда био механички удар, под условом да неки пројектили нису одвојени од упаљача. Или пожар на отвореном, где су неке ствари биле нагомилане. Или електрични импулс, настао од кратког споја лоше електричне инсталације (тешко је веровати да је била добра), што је могло да изазове активирање тротила или витезита без детонатора. Велике вибрације такође могу да доведу до ланчане реакције бризантних средстава.

Не може се избећи ни несрећни "људски фактор". Од њега све почиње, и ту се негде окончава. Најтеже је, наравно, руковаоцу складишта, коме је радно место буквално претворено у пару и прашину. Шта је уопште могао, и шта је радио тај човек? Око њега је било три и по хиљаде тона експлозива. Са неколико војника он је свакодневно седео на тој бомби, вероватно немоћан да било шта учини. Хаос у складишту изгледа није био његов, него део система. Трпај док може да стане! Шта је остало на дну, то му је, док сасвим не утрне или се пробуди његова паклена нарав.

Да би Србија била безбеднија, држава мора да одвоји нешто пара. И то одмах, јер параћински случај можда најављује нове несреће. Ни старе још нису објашњене. Војска не зна где да дене опасна средства којима је истекао рок. Више нема складишта која су довољно далеко од градова. Магацини се нису померали, али су им се насеља примицала. У овом часу важно је сазнати шта се догађа на другим местима, тиња ли негде и шишти онај злокобни штапин.

Али, и то су само ватрогасне мере. Ако Србија већ лежи на својим неконтролисаним бомбама, оне се једном морају демонтирати. И то тако што ће се из корена променити однос државе према војсци. Власт се сада штрецне само кад несрећа буде довољно моћна да поремети мир државних чиновника. Пре неколико дана једно запуштено складиште је потресло Србију. За такву детонацију не може бити одговоран само подофицир који је имао кључеве тог пакленог арсенала, и редовно подносио једноличне, рутинске дневне рапорте: све је у реду, није било никаквих промена.

На брду, одмах до Параћина, ништа није било у реду. То смо сазнали сувише доцкан да се било шта могло исправити. Типична бољка једног запуштеног система, чију ригидност ионако сви доводе у питање. Па и сама војска и њена држава. Али, још се ништа не мења. Како је на осталим складиштима? Наравно да је све у реду, свака друга оцена би могла да узнемири јавност. Као да је боље живети у блаженом незнању и будити се у експлозивном кошмару.

Влада и парламент још оклевају са избором министра одбране. Радикали терају своје надрипатриотске шеге са Зораном Станковићем, а и он се снебива, јер шта би друго. Не зна човек да ли има ресор, или му га је Тома укинуо. Председник Србије, са своје стране, упорно говори о извозу безбедности. Ето шта све могу лоши саветници!