Пребрзо стављамо децу у калуп

Слободан Сантрач, некадашњи селектор наше репрезентације, именован је 15. августа за директора Омладинског сектора Фудбалског савеза Србије. Најбољи стрелац наших државних првенстава преузео је бригу о свим млађим селекцијама почев од: базичног и школског фудбала, пионира, кадета, омладинаца, па до младе репрезентације. Дужност му је и да саставља програме рада и руководи школама фудбала.

Два месеца касније, Сантрач за наш лист "скенира" до сада уочено:

– Немам још прави увид. Правим документацију за све селекције и предселекције. Забрињава ме то што немамо елементарну технику, а некада смо у томе били, после Бразила, најјачи. Фудбал је заснован пре свега на техници, а затим нормално и тактици, физичкој припремљености и надградњи свих елемената. Ако играч има слабу технику не може да одговори ни тактичким захтевима. Проблем је и трчање без лопте, што изазива кашњење у тактичком делу, па играч непотребно троши снагу, што га омета да размишља о осталим сегментима игре. Нажалост, код нас се тај недостатак види и у савезном рангу такмичења. Очигледно је да се не ради добро у узрасту до 14 године, када се такве ствари лако усвајају.

• Због чега је то тако?

– Не могу сада децидно да тврдим који је разлог. Деца су преоптерећена тактиком, ко ће кога да чува, како да се затвори простор... Тако се спутавају. Више се води рачуна о резултатима науштрб креативности, па много талентованих пропада.

• Да ли су тренери млађих категорија довољно стручни?

– Тренер мора да буде талентован за свој посао и да га воли. Учитељ је добар онолико колико може знање да пренесе ученику. Код нас се изгубило време обуке, тренирања и усавршавања. Пребрзо стављамо децу у калуп.

• У чему су кључни проблеми омладинског сектора?

– У статусу клуба, питању материјалних услова средине и социјалног статуса родитеља. Опасан је и рани одлазак деце од 10-12 година из својих средина у веће клубове. Плашим се централизације. Квалитетан играч мора одређено време да игра у својој средини, где ће прво да заврши основну школу, има своје другове, створи имиџ који ће му помоћи да се искаже и постане оно што јесте.

• Колика је кривица родитеља?

– Они углавном нису реални. Често се неко дете без разлога проглашава суперталентом. Велики утицај на то имају и медији. Родитељ треба да зна да ли је дете зрело или не, а не да заједно подлежу причама и најчешће лажним обећањима о аутомобилима и милионима. Деци треба помоћи да се навикну на обавезе.

• Да ли је могуће умањити утицај људи из великих клубова и менаџера, који родитељима и деци "пуне" главе разноразним бајкама?

– Уефа је показала да јесте. Играч до 18 година тешко може да оде у врхунски клуб. Постоји процедура. Све треба да буде регулисано прописима. Не смемо дозволити "черупање". Остали смо без идола због којих се долази на утакмице, па су нам стадиони празни. Јесте Челзи велики и јесте Морињо велики тренер, али публика долази да гледа Шевченка, Балака и остале.

• Каква је улога приватних школа?

– Оне су бројне, али њихов статус није регулисан, па раде шта и како хоће. Зато и јесте прави потез Уефе да се приватне школе морају везивати за клубове.

• Има ли у нашем омладинском фудбалу протекције, подмићивања и намештања резултата?

– Према оном што сам могао да видим нема намештања.

• Да ли Вам је познат појам "везаних намештаљки", односно договора два или више клубова да неко победи у једном узрасту, а изгуби у другом?

– За такве ствари не знам. Утакмице које сам видео у последња два месеца биле су поштене. Ово говорим о пионирском, кадетском и омладинском узрасту. Забрињава ме велика концентрација играча у београдским клубовима, па они из унутрашњости постају спаринг партнери уместо равноправних противника.

• Зашто код нас пропадају таленти?

– Клубови не врше генерацијску промену екипа. Раније су млади поступно улазили у тим. Сада хоћемо да омладинац уђе у први тим и одмах буде носилац игре уместо да га екипа ствара. Они морају да наставе континуитет рада и у првим тимовима. Овако пребаците омладинца из на пример Црвене звезде у хоргошку Златибор воду, па он нема мотив да се тамо докаже. Можда је решење у такмичењу младих тимова. Некада смо имали такву лигу и било је и до десетак хиљада гледалаца на утакмицама. Тако се континуирано прати развој играча, који стално размишља о свом клубу. Можда је и учествовање Б тима у нижим лигама решење.

• Колика су улагања у омладински фудбал?

– Код нас се тешко финансирају такмичења, па се клубови довијају како знају и умеју. Тако ће бити док се економска ситуација не побољша и законом не регулише статус клубова. У омладинском фудбалу је тешко наћи спонзора, нема ни гледалаца, ни реклама, а ни јаких фирми. Трошкови су већи него за прве тимове, јер сваки клуб има много селекција. И у организацији утакмица има хиљаду проблема, почев од превоза деце...

• Како то решити?

– У реорганизацији система такмичења до кадетског нивоа. Треба организовати турнирска такмичења уместо класичног првенства, са више тренирања између њих. Тако се ради у фудбалски развијеним земљама. Код нас дете од десетак година "шпарта" тамо-овамо по терену. Оно често путује и по 600-700 километара да би одиграло утакмицу. То је нехумано. Зато у најмлађим узрастима морамо да организујемо такмичење по евро-нормама, било да се игра: 4 (играча) + 1 (голман), 5+1, или 6+1, на мањем простору. Турнирског карактера су и квалификације за европска првенства, па бисмо били равноправнији са осталима, јер наша деца нису навикла на такву врсту такмичења. Зато ћу и предложити побољшање континуитета рада и такмичења кроз програм који ће трајати четири године.