Prebrzo stavljamo decu u kalup

Slobodan Santrač, nekadašnji selektor naše reprezentacije, imenovan je 15. avgusta za direktora Omladinskog sektora Fudbalskog saveza Srbije. Najbolji strelac naših državnih prvenstava preuzeo je brigu o svim mlađim selekcijama počev od: bazičnog i školskog fudbala, pionira, kadeta, omladinaca, pa do mlade reprezentacije. Dužnost mu je i da sastavlja programe rada i rukovodi školama fudbala.

Dva meseca kasnije, Santrač za naš list "skenira" do sada uočeno:

– Nemam još pravi uvid. Pravim dokumentaciju za sve selekcije i predselekcije. Zabrinjava me to što nemamo elementarnu tehniku, a nekada smo u tome bili, posle Brazila, najjači. Fudbal je zasnovan pre svega na tehnici, a zatim normalno i taktici, fizičkoj pripremljenosti i nadgradnji svih elemenata. Ako igrač ima slabu tehniku ne može da odgovori ni taktičkim zahtevima. Problem je i trčanje bez lopte, što izaziva kašnjenje u taktičkom delu, pa igrač nepotrebno troši snagu, što ga ometa da razmišlja o ostalim segmentima igre. Nažalost, kod nas se taj nedostatak vidi i u saveznom rangu takmičenja. Očigledno je da se ne radi dobro u uzrastu do 14 godine, kada se takve stvari lako usvajaju.

• Zbog čega je to tako?

– Ne mogu sada decidno da tvrdim koji je razlog. Deca su preopterećena taktikom, ko će koga da čuva, kako da se zatvori prostor... Tako se sputavaju. Više se vodi računa o rezultatima nauštrb kreativnosti, pa mnogo talentovanih propada.

• Da li su treneri mlađih kategorija dovoljno stručni?

– Trener mora da bude talentovan za svoj posao i da ga voli. Učitelj je dobar onoliko koliko može znanje da prenese učeniku. Kod nas se izgubilo vreme obuke, treniranja i usavršavanja. Prebrzo stavljamo decu u kalup.

• U čemu su ključni problemi omladinskog sektora?

– U statusu kluba, pitanju materijalnih uslova sredine i socijalnog statusa roditelja. Opasan je i rani odlazak dece od 10-12 godina iz svojih sredina u veće klubove. Plašim se centralizacije. Kvalitetan igrač mora određeno vreme da igra u svojoj sredini, gde će prvo da završi osnovnu školu, ima svoje drugove, stvori imidž koji će mu pomoći da se iskaže i postane ono što jeste.

• Kolika je krivica roditelja?

– Oni uglavnom nisu realni. Često se neko dete bez razloga proglašava supertalentom. Veliki uticaj na to imaju i mediji. Roditelj treba da zna da li je dete zrelo ili ne, a ne da zajedno podležu pričama i najčešće lažnim obećanjima o automobilima i milionima. Deci treba pomoći da se naviknu na obaveze.

• Da li je moguće umanjiti uticaj ljudi iz velikih klubova i menadžera, koji roditeljima i deci "pune" glave raznoraznim bajkama?

– Uefa je pokazala da jeste. Igrač do 18 godina teško može da ode u vrhunski klub. Postoji procedura. Sve treba da bude regulisano propisima. Ne smemo dozvoliti "čerupanje". Ostali smo bez idola zbog kojih se dolazi na utakmice, pa su nam stadioni prazni. Jeste Čelzi veliki i jeste Morinjo veliki trener, ali publika dolazi da gleda Ševčenka, Balaka i ostale.

• Kakva je uloga privatnih škola?

– One su brojne, ali njihov status nije regulisan, pa rade šta i kako hoće. Zato i jeste pravi potez Uefe da se privatne škole moraju vezivati za klubove.

• Ima li u našem omladinskom fudbalu protekcije, podmićivanja i nameštanja rezultata?

– Prema onom što sam mogao da vidim nema nameštanja.

• Da li Vam je poznat pojam "vezanih nameštaljki", odnosno dogovora dva ili više klubova da neko pobedi u jednom uzrastu, a izgubi u drugom?

– Za takve stvari ne znam. Utakmice koje sam video u poslednja dva meseca bile su poštene. Ovo govorim o pionirskom, kadetskom i omladinskom uzrastu. Zabrinjava me velika koncentracija igrača u beogradskim klubovima, pa oni iz unutrašnjosti postaju sparing partneri umesto ravnopravnih protivnika.

• Zašto kod nas propadaju talenti?

– Klubovi ne vrše generacijsku promenu ekipa. Ranije su mladi postupno ulazili u tim. Sada hoćemo da omladinac uđe u prvi tim i odmah bude nosilac igre umesto da ga ekipa stvara. Oni moraju da nastave kontinuitet rada i u prvim timovima. Ovako prebacite omladinca iz na primer Crvene zvezde u horgošku Zlatibor vodu, pa on nema motiv da se tamo dokaže. Možda je rešenje u takmičenju mladih timova. Nekada smo imali takvu ligu i bilo je i do desetak hiljada gledalaca na utakmicama. Tako se kontinuirano prati razvoj igrača, koji stalno razmišlja o svom klubu. Možda je i učestvovanje B tima u nižim ligama rešenje.

• Kolika su ulaganja u omladinski fudbal?

– Kod nas se teško finansiraju takmičenja, pa se klubovi dovijaju kako znaju i umeju. Tako će biti dok se ekonomska situacija ne poboljša i zakonom ne reguliše status klubova. U omladinskom fudbalu je teško naći sponzora, nema ni gledalaca, ni reklama, a ni jakih firmi. Troškovi su veći nego za prve timove, jer svaki klub ima mnogo selekcija. I u organizaciji utakmica ima hiljadu problema, počev od prevoza dece...

• Kako to rešiti?

– U reorganizaciji sistema takmičenja do kadetskog nivoa. Treba organizovati turnirska takmičenja umesto klasičnog prvenstva, sa više treniranja između njih. Tako se radi u fudbalski razvijenim zemljama. Kod nas dete od desetak godina "šparta" tamo-ovamo po terenu. Ono često putuje i po 600-700 kilometara da bi odigralo utakmicu. To je nehumano. Zato u najmlađim uzrastima moramo da organizujemo takmičenje po evro-normama, bilo da se igra: 4 (igrača) + 1 (golman), 5+1, ili 6+1, na manjem prostoru. Turnirskog karaktera su i kvalifikacije za evropska prvenstva, pa bismo bili ravnopravniji sa ostalima, jer naša deca nisu navikla na takvu vrstu takmičenja. Zato ću i predložiti poboljšanje kontinuiteta rada i takmičenja kroz program koji će trajati četiri godine.