Чишћење

"Ваш супруг више не живи овде." Ту реченицу је децембра 1992. Аленки К. изрекла шалтерска службеница у општини Љубљана, уништавајући документе њеног мужа, који је тешко болестан лежао код куће. Ово је једна од "усмених пресуда" које су заувек промениле живот хиљада људи избрисаних у осамостаљеној Словенији. Иронија је да је Словенији пут у Европску унију утрла и чињеница да није оптерећена хипотеком крвавих обрачуна на Балкану, иако је педантно спровела етничко чишћење, прво на тлу распадајуће СФРЈ. Чин "административног брисања људи" забележен је тек недавно, у понеком извештају европског комесара за људска права.

Држава је после деценије натезања признала бројку од 18.305 грађана пореклом из других југословенских република, које је 26. фебруара 1992. без икаквог обавештења, правне поуке или права на жалбу избрисала из регистра сталног пребивалишта. Неки документи сведоче да је тај број чак четири пута већи. На удару су се нашли "јужњаци", а осталим странцима, оним правим, није фалила длака с главе. Што се тиче дискриминисане групе људи коју су медији поетично крстили "избрисанима", они су остали без докумената, службе, имовине, права на здравствену заштиту, исплату пензија… Али ни то није све – полиција је избрисане ловила у рутинским рацијама, а они који су ухваћени без важећих докумената одвођени су у притвор или депортовани на границу с Хрватском и истерани у ратом захваћена подручја. Неке од њих породице дан-данас траже.

Оно што ову људску несрећу чини још већом јесте да је званична Словенија знала за размере злочина. Иако је словеначки ПЕН и интелектуалну елиту више бринула судбина коња липицанера, неки словеначки новинари и прваци Хелсиншког комитета открили су већ 1992. усуд избрисаних и захтевали правду за обесправљене. Професор Љубо Бавцон је као шеф словеначког одбора за заштиту људских права још 1994. упозорио тадашњег премијера Јанеза Дрновшека на масовна кршења права људи. Без одзива. Тада постаје јасно да то нису спорадичне девијације, већ "усмерено деловање иза кога стоји политичка воља да се из Словеније ’очисте’ сви они који нису прихваћени у држављанство".

Хуго Гроцијус је далеке 1621. записао да су надређени одговорни за недела подређених "уколико су за њих знали и нису их спречили". У случају избрисаних, прогон планера и извођача злочина сасвим је отказао. Штавише, актери "чистог етничког чишћења" награђени су блештавим функцијама, код куће и у иностранству. Што није добро, не само за стање људских права у Словенији, него и за Србију, Босну, Хрватску, Македонију, Црну Гору, све државе који у чекаоници ЕУ у пола гласа указују на овај проблем.