Пентагон: није време за још један рат

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У околностима када се ситуација у Либији компликује после противудара Гадафијевих снага на градове које су заузели побуњеници, у Америци као да се повећава јаз између политичке потребе да се нешто учини и реалних ограничења да се тако нешто практично изведе.

Док су два америчка ратна брода већ ушла у Суец, на путу из Персијског залива ка Медитерану, секретар за одбрану Роберт Гејтс и начелних Здруженог генералштаба оружаних снага адмирал Мајк Мален су на посебној конференцији за штампу у Пентагону својим изјавама драстично умањили очекивања да би америчка „коњица”, било са десантних бродова било транспортних авиона, могла да умаршира у помоћ либијским побуњеницима. Њихова порука је била сасвим огољена и једноставна: није време да САД улазе у још један рат са још једном муслиманском земљом.

„Ми сагледавамо све опције и све могуће ванредне ситуације”, рекао је додуше секретар Гејтс, али у целини, интонација његових и порука адмирала Малена била је у приметном контрасту са оним што је, сведочећи пред буџетским комитетом Конгреса, изјавила шефица дипломатије Хилари Клинтон: да се наметање „зоне нелетења” изнад Либије „активно разматра”, како би се бар донекле везале руке Гадафијевом режиму.

Адмирал Мален је наиме предочио да је наметање забране летења „изузетно комплексна операција”. То је потом детаљније, пред Сенатским комитетом за оружане снаге, образложио генерал Џејмс Матис, шеф Централне команде која надгледа америчке војне операције на Блиском истоку.

„Не треба гајити илузије”, рекао је овај генерал, „то би била војна операција, то није само наређење Либијцима да не полећу.”

Поред политичких отежавајућих околности за овако нешто – по мишљењу Гејтса, оне су у чињеници да за то не постоје овлашћења у резолуцији Савета безбедности усвојеној прошле суботе, нити једногласност у НАТО-у за употребу оружане силе у овој кризи – ту су и оне практичне.

„Ако део снага преместимо ка Либији, какве ће то последице имати за Авганистан и Персијски залив”, упитао се Гејтс.

„Вашингтон пост” наводи и процене „бивших генерала авијације” да би наметање „зоне нелетења” захтевало ангажовање „стотина” борбених авиона и летелица за подршку, као и координисану кампању бомбардовања.

Указују и да је либијски систем ваздушне одбране знатно напреднији од оног у Ираку, који је америчка авијација брзо онеспособила на почетку инвазије 2003, као и да поседује напредније ракетне системе земља–ваздух.

На крају, једна од великих препрека да Америка уђе у нову војну авантуру јесте – и недостатак пара. Либијска криза је дошла усред великог натезања у Конгресу између републиканаца и председника Барака Обаме, због намере конзервативне опозиције да укупни рачун државе који је предложила влада смањи за око 16 одсто.

Хилари Клинтон је тако, готово одмах из авиона којим се вратила из Женеве, отишла на Капитол хил да брани предвиђене буџетске ставке за дипломатију, 56 милијарди долара, које републиканци желе да преполове.

Њен кључни аргумент је да би то веома смањило амерички утицај и окрњило америчко лидерство у свету, на шта је добила одговор – колико ће све то бити смањено ако Америка због своје превелике потрошње постане несолвентна?

Због свега овога, у најновијој кризи, која је дошла баш у незгодно време, Вашингтону не преостаје ништа друго него да заоштрава реторику, на коју, очигледно, спасавајући сопствену кожу, Гадафи не обраћа много пажње.

М. Мишић