Pentagon: nije vreme za još jedan rat

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U okolnostima kada se situacija u Libiji komplikuje posle protivudara Gadafijevih snaga na gradove koje su zauzeli pobunjenici, u Americi kao da se povećava jaz između političke potrebe da se nešto učini i realnih ograničenja da se tako nešto praktično izvede.

Dok su dva američka ratna broda već ušla u Suec, na putu iz Persijskog zaliva ka Mediteranu, sekretar za odbranu Robert Gejts i načelnih Združenog generalštaba oružanih snaga admiral Majk Malen su na posebnoj konferenciji za štampu u Pentagonu svojim izjavama drastično umanjili očekivanja da bi američka „konjica”, bilo sa desantnih brodova bilo transportnih aviona, mogla da umaršira u pomoć libijskim pobunjenicima. Njihova poruka je bila sasvim ogoljena i jednostavna: nije vreme da SAD ulaze u još jedan rat sa još jednom muslimanskom zemljom.

„Mi sagledavamo sve opcije i sve moguće vanredne situacije”, rekao je doduše sekretar Gejts, ali u celini, intonacija njegovih i poruka admirala Malena bila je u primetnom kontrastu sa onim što je, svedočeći pred budžetskim komitetom Kongresa, izjavila šefica diplomatije Hilari Klinton: da se nametanje „zone neletenja” iznad Libije „aktivno razmatra”, kako bi se bar donekle vezale ruke Gadafijevom režimu.

Admiral Malen je naime predočio da je nametanje zabrane letenja „izuzetno kompleksna operacija”. To je potom detaljnije, pred Senatskim komitetom za oružane snage, obrazložio general Džejms Matis, šef Centralne komande koja nadgleda američke vojne operacije na Bliskom istoku.

„Ne treba gajiti iluzije”, rekao je ovaj general, „to bi bila vojna operacija, to nije samo naređenje Libijcima da ne poleću.”

Pored političkih otežavajućih okolnosti za ovako nešto – po mišljenju Gejtsa, one su u činjenici da za to ne postoje ovlašćenja u rezoluciji Saveta bezbednosti usvojenoj prošle subote, niti jednoglasnost u NATO-u za upotrebu oružane sile u ovoj krizi – tu su i one praktične.

„Ako deo snaga premestimo ka Libiji, kakve će to posledice imati za Avganistan i Persijski zaliv”, upitao se Gejts.

„Vašington post” navodi i procene „bivših generala avijacije” da bi nametanje „zone neletenja” zahtevalo angažovanje „stotina” borbenih aviona i letelica za podršku, kao i koordinisanu kampanju bombardovanja.

Ukazuju i da je libijski sistem vazdušne odbrane znatno napredniji od onog u Iraku, koji je američka avijacija brzo onesposobila na početku invazije 2003, kao i da poseduje naprednije raketne sisteme zemlja–vazduh.

Na kraju, jedna od velikih prepreka da Amerika uđe u novu vojnu avanturu jeste – i nedostatak para. Libijska kriza je došla usred velikog natezanja u Kongresu između republikanaca i predsednika Baraka Obame, zbog namere konzervativne opozicije da ukupni račun države koji je predložila vlada smanji za oko 16 odsto.

Hilari Klinton je tako, gotovo odmah iz aviona kojim se vratila iz Ženeve, otišla na Kapitol hil da brani predviđene budžetske stavke za diplomatiju, 56 milijardi dolara, koje republikanci žele da prepolove.

Njen ključni argument je da bi to veoma smanjilo američki uticaj i okrnjilo američko liderstvo u svetu, na šta je dobila odgovor – koliko će sve to biti smanjeno ako Amerika zbog svoje prevelike potrošnje postane nesolventna?

Zbog svega ovoga, u najnovijoj krizi, koja je došla baš u nezgodno vreme, Vašingtonu ne preostaje ništa drugo nego da zaoštrava retoriku, na koju, očigledno, spasavajući sopstvenu kožu, Gadafi ne obraća mnogo pažnje.

M. Mišić