Ђаци праве туршију и чварке

ПОЖЕГА – Румено пециво, умешено спретном руком, излази из пећнице у мини пекари. Све мирише свежином. Праве их вешто, као да то одвајкада раде, насмејани средњошколци, сви у белом, будући пекари. За себе и своје другове смештене у интернату пеку они и хлеб, бурек, праве колаче, тестенину, месе тесто месилицом и ручно.

Придружују им се будући прехрамбени техничари, спремају тегле пуне зимнице. Туршија, компот, краставци, карфиол, паприка као у какве искусне домаћице, и изгледом и укусом. Само фали месо да ручак буде потпун, кажемо, а на то објашњавају да је прошле године био месарски смер, па су правили чварке и друге месне прерађевине, те да се, веле у шали, ове године "пости" јер тог смера нема. У истој школи, на оближњој фарми, будући ветеринарски техничари уче да негују стоку, на дубоко узораној школској њиви тренирају руковаоци пољопривредне технике...

Ученичка пракса на делу, уз будну пажњу професора. Стварајући ђаци уче, а осим што себи лепа јела спремају и друге користи има. Рецимо, од стечених прихода иду на бесплатне екскурзије, у посете вршњацима у другим градовима. И кад школу заврше, лакше од других до посла дођу. Податак којим су нам то илустровали све говори: из прве генерације не тако давно изашло је 14 пекара, од којих 12 већ ради у струци, док су две девојке запослење оставиле за касније, постадоше младе мајке.

Прича је ово из Пољопривредне школе "Љубо Мићић" у Пожеги, која ових дана обележава 50 година постојања. И стално иде укорак с временом, спојем теорије и праксе ствара генерације добрих стручњака. Храбро прихвата новотарије, одавно су овде огледна одељења, каквих другде нема, заступљена.

– у сарадњи са Министарством просвете, увек радимо на новом, још од покретања смерова пекара и руковалаца пољопривредне технике – каже директор школе Милан Маринковић. – Зато смо добијали поклоне корисне за рад. Одатле нам и мини пекара, трактор, савремена наставна средства, из тих извора смо обновили школску зграду. Помажу нам у свему и локална заједница и министарство.

Тренутно, оно што пожешка Пољопривредна школа има а други у Србији немају јесте огледно одељење биотехничара. Стварање стручног кадра за производњу здраве хране, јер је она све траженија, а земљиште у овом крају, посебно у околним брдским селима, није загађено. Сви који су уписали тај смер добили су и општинске стипендије, уз услов да по завршеној школи онолико година колико су стипендирани остану на том послу у овом крају. Тржиште за производе здраве хране је већ обезбеђено, хотели на Црногорском приморју и у Београду то све више траже.

– За пола века рада ове школе редовно ју је завршило 4.926 ђака. Оно што је Пољопривредна школа током овог педесетогодишњег периода постигла служи нам на част и за понос – каже Милан Стевовић, председник општине Пожега, додајући да је производњи у аграру, једној од основних делатности овог краја, важан чинилац развоја струка, а она је у овој школи. Зато се јубилеју даје посебан значај, па ће овде низ садржаја током ове седмице бити у знаку школске прославе. Од разних ђачких такмичења, сусрета генерација оних који су из ових школских клупа изашли, свечане академије, изложбе уметничких дела (сликара Милана Туцовића и Зорана Ракића Кизе и вајара Драгана Јовићевића Мацоле) до пољопривредне изложбе коју ове јесени овде обнављају.