Дух Валтера Халштајна

Изненадило ме, признајем, све учесталије спомињање последњих дана одавно заборављеног Немца Валтера Халштајна.

Откуд његов дух – Халштајн је умро сада већ давне 1982. године – у Београду?

Спомињу га, и призивају, углавном радикали у вези са фамозним косметским "даном после".

У стрепњи да би коначни статус српске покрајине могао да се (неповољно) реши, мимо и без одлуке најважнијег органа светске организације, Савета безбедности, Халштајн им се указује, и привиђа, као изнуђено и готово спасоносно решење и, наводно, ефикасна српска освета: уливао би, превентивно и дефинитивно, страх онима који би да признају Косово као још једну самосталну и суверену државу на тлу некадашње Југославије, насталу, овога пута, насилним одсецањем, и даље, и бар за сада, неотуђиве српске територије.

Те стрепње су разложне, и промишљена српска политика – а њена промишљеност и темељитост би требало да сваку врсту затечености и изненађења сведе на што мању меру – мора, свакако, да узме у обзир и овај, један од многих у оптицају, сценарио: ако Вашингтон, на пример, иако пример није случајно узет, евентуално процени да његовом науму у Савету безбедности може да се испречи неизбежни (руски, кинески?) вето, америчка администрација би, и без тог благослова, могла билатерално да призна независно Косово. Њен пример би потом, промптно или са извесном (психолошком) задршком, следили други, укључујући комплетну, по принципу где један, ту сви, европску фамилију.      

Иронијом судбине, човек чија нам се фамозна доктрина својевремено и драстично обила о главу – прво је и егземпларно примењена на Југославији (тада, у називу, федералној и народној републици) – појављује се наједном, у интерпретацији неких овдашњих, углавном радикалских, политичара, као велика узданица.

Србија би, машући Халштајном, требало да прекине дипломатске односе са државама које признају Косово: онако како је то некада чинила Западна Немачка (СРН) кажњавајући – Халштајнов "рецепт" – земље које су се дрзнуле да признају другу немачку државу, Источну Немачку (НДР).

Паралела је немогућа. И сигуран је, верујем, пут, иако се све ово (још) креће у (виртуелном) свету претпоставки, да својеглаво, позивајући се на принципе, опет радимо у корист сопствене штете.

У свему овоме, бојим се, да ни уз најгрлатије, и у нашем случају толико често, позивање на неспорне принципе, немамо, машући Халштајном, чак ни празну пушку у руци, од које се бар двојица плаше: онај ко је држи и онај који не зна да је пушка празна.

Ко је, уопште, Валтер Халштајн, чија фамозна доктрина није много помогла ни његовој земљи?

Једна необична и импресивна немачка биографија. У јавни живот Западне Немачке ушао је готово изнебуха, као правник и политичар, да би, на крају, политичар однео превагу.

Валтер Халштајн (1901–1982) био је политичко откриће "старог лисца", првог канцелара Западне Немачке Конрада Аденауера, који је на тај "трон" ступио кад му је било седамдесет и три године!

Именовао је, наиме, на згражање искусних политичара, готово непознатог професора права (у време нациста, од 1941. до 1945. предавао је грађанско право на Универзитету у Франкфурту, био потом једно време у америчком заробљеништву, да би већ 1948. постао гостујући професор на универзитету у Џорџтауну!)  за шефа (западно)немачке делегације на Париској конференцији (јун 1950) о Шумановом плану, изворишту данашње Европске уније. Потез који ће предодредити његову потоњу каријеру: Халштајн ће, од 1958. до 1967. бити први председник Европске комисије у Бриселу. Творца идеје о заједничком европском тржишту, са положаја шефа "европске владе" отераће отворено противљење идеји (моћног) француског председника Шарла де Гола о "Европи отаџбина".

Доктрину која је везана за његово име срочио је 1955. По њој је Западна Немачка представљала јединог легитимног представника целог немачког народа, а признавање Немачке Демократске Републике квалификовало се у Бону као "непријатељски чин" и кажњавало прекидом дипломатских односа са земљама које то учине, уз један изузетак: та казнена мера није се односила на Совјетски Савез!

Примењена је први пут 1957, у случају Југославије. Погодила је још неколико држава (Кубу, на пример) пре него што се, без званичног повлачења, практично угасила још у Аденауерово време. Стављена је дефинитивно ад акта чувеном "источном политиком" Вилија Бранта.

Халштајнова доктрина, дакле, није, како, ето, овде понеко мисли, очувала немачку целовитост, па је отресање прашине са ње – узалудан посао.

До немачког уједињења дошло је тек кад су оне бурне јесени 1989. на улице Лајпцига, Дрездена и Источног Берлина покуљале стотине хиљада људи, претварајући почетну паролу "ми смо народ", као знак протеста против бирократског режима, у лозинку уједињења: "ми смо један народ".