Апсурдност реанимације једне старе заблуде

„Несврстаност” је била угаони камен Титове међународне активности, један од три стуба његове политике, поред „братства и јединства” и „самоуправљања”. Није ми овде намера да говорим шта се десило с тим стубовима, нити о Титовом „лику и делу”, о томе сам говорио кад је требало. Нисам имао намеру ни да преко медија полемишем са ауторима ове слављеничке идеје, а поготово не са службеницима министарства, бар док сам на положају председника Спољнополитичког одбора Скупштине.

Међутим, непосредни догађаји, низ народних побуна против диктаторских режима на Блиском истоку и реаговање власти, нарочито у Либији, изазвали су међународну реакцију, како у Уједињеним нацијама и Европској унији, тако широм света у слободној јавности. Као председник Политичког савета ДС-а и као председник Спољнополитичког одбора Скупштине, сматрао сам да наша званична осуда треба да буде благовремена и гласнија.

Сматрам да су најновији догађаји осветлили још једном природу многих режима из Покрета несврстаности, па је сјај најављеног јубилеја почео да тамни. То је био разлог да проговорим о најављеном јубилеју.

Да будем јасан:

Сматрам непримереним да славимо јубилеје једног покрета који је одавно одиграо своју улогу и више политички нема никакав значај.

Сматрам да је понижавајуће да славимо јубилеје једне организације која нас је избацила из својих редова;

Сматрам да је некоректно прећуткивати чињеницу да се тај „јубиларни самит” ипак одржава у Индонезији, где ће бити председници држава, како је и било у Београду пре педесет година, а да се у Београду предвиђа само „министарска конференција” или скуп још нижег нивоа.

Сматрам да је нелогично да будемо домаћини конференцији једне организације чији нисмо чланови, а самим тим ни прави учесници, јер ће Египат председавати и руководити конференцијом. То би било као да велико спортско такмичење организује земља која се није квалификовала за такмичење;

Сматрам да ничему (нисам рекао никоме) не доприноси наша улога сервисера, или туристичке агенције у међународним дешавањима.

Сматрам, на крају, да је крајње нерационално, а можда и штетно, да се непосредно пред европско одлучивање о давању статуса кандидата Србији, кад је потребна највећа агилност наше дипломатије, усмерена ка најважнијем стратешком циљу: статусу кандидата за ЕУ, да тада разбацујемо снаге на једну неважну конференцију. При том, не можемо да искључимо неке поруке и осуде Европе које с Београдске конференције могу бити емитоване од стране једног броја учесника, љутих противника Европске уније.

Аргументи који се износе у прилог одржавања ове „јубиларне конференције” нису нимало уверљиви.

Каже се да тиме учвршћујемо државе које нису признале „независно” Косово да у томе истрају. Али, неке несврстане земље су признале Косово, а неке нису; затим видимо каква је стабилност тих режима, и шта нам гарантује да неће променити став. И, на крају, док је та претпоставка, да од њиховог „непризнавања” зависи судбина Косова, могла да се мистификује до одлуке Међународног суда правде и заједничке Резолуције у Уједињеним нацијама, данас више не може и делује крајње неуверљиво.

Други аргумент говори о нашим „економским интересима” и великим шансама за развој економских односа с тим земљама, што је такође мистификација. Видели смо да у Либију извозимо робе за седам милиона долара, а увозимо, углавном нафту, за сто педесет милиона. То је ужасан трговински дефицит! Ми више робе извеземо у Македонију и Босну и Херцеговину него у цео „несврстани свет” заједно.

Ова мистификација траје још из Брозових времена, када се ова прича ширила да би се оправдала наша спољна политика и до данас нисмо извели тачан рачун о ненаплаћеним и опроштеним дуговањима.

Међутим, моја прва мотивација да се осврнем на спољну политику била је одбрана вредности људских права и демократије. То су „политичке менице” које смо дали грађанима оснивањем Демократске странке пре више од две деценије. Никакви прагматични мотиви и „национални интереси” не смеју гурнути у други план приврженост људским правима и демократији.

Огромна већина несврстаних земаља су недемократски, диктаторски, олигархијски или породични режими. Разумљиво је што су они Титу били тако блиски и што се он у том друштву добро осећао имитирајући их. Част изузецима, попут Нехруа и још неких, али наши чести и омиљени гости су били: цар Хајле Селасије, шах Реза Пахлави, цар Бокаса, Иди Амин, Муамер Гадафи, Ким Ил Сунг, Мубарак, и нема смисла да набрајам све те диктаторе које је народ свргавао, а има их на десетине. Те аутократске, расипничке политичке моделе Тито је преносио у Југославију да би се грађани навикавали на неслободу и на неодговорну власт коју треба да обожавају. Тај идеал доживотне и неограничене владавине унео је и у Устав.

Ми који смо стварали Демократску странку били смо бар око тога уједињени – да не дозволимо гажење људских права и да градимо демократско друштво по угледу на слободна и развијена европска друштва и да нас нико више не изводи из Европе.

Да не буде неспоразума: залажем се за што боље односе са свим народима, али за неговање добрих политичких односа само са онима који поштују људска права и демократске процедуре. Трговина и привредни односи треба да се заснивају на чистим тржишним принципима и економским интересима.

Расправа о овим питањима, као и најављеној конференцији, треба да се води у Демократској странци, Влади и Скупштини у потпуно демократској атмосфери.

* Аутор је председник Одбора за иностране послове Народне скупштине и Политичког савета Демократске странке