Apsurdnost reanimacije jedne stare zablude

„Nesvrstanost” je bila ugaoni kamen Titove međunarodne aktivnosti, jedan od tri stuba njegove politike, pored „bratstva i jedinstva” i „samoupravljanja”. Nije mi ovde namera da govorim šta se desilo s tim stubovima, niti o Titovom „liku i delu”, o tome sam govorio kad je trebalo. Nisam imao nameru ni da preko medija polemišem sa autorima ove slavljeničke ideje, a pogotovo ne sa službenicima ministarstva, bar dok sam na položaju predsednika Spoljnopolitičkog odbora Skupštine.

Međutim, neposredni događaji, niz narodnih pobuna protiv diktatorskih režima na Bliskom istoku i reagovanje vlasti, naročito u Libiji, izazvali su međunarodnu reakciju, kako u Ujedinjenim nacijama i Evropskoj uniji, tako širom sveta u slobodnoj javnosti. Kao predsednik Političkog saveta DS-a i kao predsednik Spoljnopolitičkog odbora Skupštine, smatrao sam da naša zvanična osuda treba da bude blagovremena i glasnija.

Smatram da su najnoviji događaji osvetlili još jednom prirodu mnogih režima iz Pokreta nesvrstanosti, pa je sjaj najavljenog jubileja počeo da tamni. To je bio razlog da progovorim o najavljenom jubileju.

Da budem jasan:

Smatram neprimerenim da slavimo jubileje jednog pokreta koji je odavno odigrao svoju ulogu i više politički nema nikakav značaj.

Smatram da je ponižavajuće da slavimo jubileje jedne organizacije koja nas je izbacila iz svojih redova;

Smatram da je nekorektno prećutkivati činjenicu da se taj „jubilarni samit” ipak održava u Indoneziji, gde će biti predsednici država, kako je i bilo u Beogradu pre pedeset godina, a da se u Beogradu predviđa samo „ministarska konferencija” ili skup još nižeg nivoa.

Smatram da je nelogično da budemo domaćini konferenciji jedne organizacije čiji nismo članovi, a samim tim ni pravi učesnici, jer će Egipat predsedavati i rukovoditi konferencijom. To bi bilo kao da veliko sportsko takmičenje organizuje zemlja koja se nije kvalifikovala za takmičenje;

Smatram da ničemu (nisam rekao nikome) ne doprinosi naša uloga servisera, ili turističke agencije u međunarodnim dešavanjima.

Smatram, na kraju, da je krajnje neracionalno, a možda i štetno, da se neposredno pred evropsko odlučivanje o davanju statusa kandidata Srbiji, kad je potrebna najveća agilnost naše diplomatije, usmerena ka najvažnijem strateškom cilju: statusu kandidata za EU, da tada razbacujemo snage na jednu nevažnu konferenciju. Pri tom, ne možemo da isključimo neke poruke i osude Evrope koje s Beogradske konferencije mogu biti emitovane od strane jednog broja učesnika, ljutih protivnika Evropske unije.

Argumenti koji se iznose u prilog održavanja ove „jubilarne konferencije” nisu nimalo uverljivi.

Kaže se da time učvršćujemo države koje nisu priznale „nezavisno” Kosovo da u tome istraju. Ali, neke nesvrstane zemlje su priznale Kosovo, a neke nisu; zatim vidimo kakva je stabilnost tih režima, i šta nam garantuje da neće promeniti stav. I, na kraju, dok je ta pretpostavka, da od njihovog „nepriznavanja” zavisi sudbina Kosova, mogla da se mistifikuje do odluke Međunarodnog suda pravde i zajedničke Rezolucije u Ujedinjenim nacijama, danas više ne može i deluje krajnje neuverljivo.

Drugi argument govori o našim „ekonomskim interesima” i velikim šansama za razvoj ekonomskih odnosa s tim zemljama, što je takođe mistifikacija. Videli smo da u Libiju izvozimo robe za sedam miliona dolara, a uvozimo, uglavnom naftu, za sto pedeset miliona. To je užasan trgovinski deficit! Mi više robe izvezemo u Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu nego u ceo „nesvrstani svet” zajedno.

Ova mistifikacija traje još iz Brozovih vremena, kada se ova priča širila da bi se opravdala naša spoljna politika i do danas nismo izveli tačan račun o nenaplaćenim i oproštenim dugovanjima.

Međutim, moja prva motivacija da se osvrnem na spoljnu politiku bila je odbrana vrednosti ljudskih prava i demokratije. To su „političke menice” koje smo dali građanima osnivanjem Demokratske stranke pre više od dve decenije. Nikakvi pragmatični motivi i „nacionalni interesi” ne smeju gurnuti u drugi plan privrženost ljudskim pravima i demokratiji.

Ogromna većina nesvrstanih zemalja su nedemokratski, diktatorski, oligarhijski ili porodični režimi. Razumljivo je što su oni Titu bili tako bliski i što se on u tom društvu dobro osećao imitirajući ih. Čast izuzecima, poput Nehrua i još nekih, ali naši česti i omiljeni gosti su bili: car Hajle Selasije, šah Reza Pahlavi, car Bokasa, Idi Amin, Muamer Gadafi, Kim Il Sung, Mubarak, i nema smisla da nabrajam sve te diktatore koje je narod svrgavao, a ima ih na desetine. Te autokratske, rasipničke političke modele Tito je prenosio u Jugoslaviju da bi se građani navikavali na neslobodu i na neodgovornu vlast koju treba da obožavaju. Taj ideal doživotne i neograničene vladavine uneo je i u Ustav.

Mi koji smo stvarali Demokratsku stranku bili smo bar oko toga ujedinjeni – da ne dozvolimo gaženje ljudskih prava i da gradimo demokratsko društvo po ugledu na slobodna i razvijena evropska društva i da nas niko više ne izvodi iz Evrope.

Da ne bude nesporazuma: zalažem se za što bolje odnose sa svim narodima, ali za negovanje dobrih političkih odnosa samo sa onima koji poštuju ljudska prava i demokratske procedure. Trgovina i privredni odnosi treba da se zasnivaju na čistim tržišnim principima i ekonomskim interesima.

Rasprava o ovim pitanjima, kao i najavljenoj konferenciji, treba da se vodi u Demokratskoj stranci, Vladi i Skupštini u potpuno demokratskoj atmosferi.

* Autor je predsednik Odbora za inostrane poslove Narodne skupštine i Političkog saveta Demokratske stranke