За грађевинске раднике обавезно 16.500 динара

Проширено дејство колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала данас ће и званично ступити на снагу. То практично обавезује све послодавце у Србији да редовно исплаћују зараде радницима са свим порезима и доприносима. Ако се узме у обзир податак да између 30 и 40 одсто радника, од 100.000 колико их ради у грађевинарству, послује на црно, овај правни акт би могао да буде спас за оне који не знају шта је радна или здравствена књижица. Новим колективним уговором је утврђена минимална цена рада и она неће бити испод 16.500 динара.

Душко Вуковић, председник Синдиката радника грађевинарства и грађевинског материјала, објашњава да су радници разврстани у шест група. У зависности од стручне спреме, коефицијенти се крећу од 1,2 до 2,5.

– Ово је минимум који послодавци морају да исплате. Уз то иде регрес од 70 одсто и топли оброк од 20 одсто минималне зараде. Ако желе више да мотивишу раднике, послодавци могу и више да их плате, што се дефинише посебним уговором – наводи Вуковић.

Он наглашава да је колективни уговор из децембра прошле године обавезујући правни акт, а његовим данашњим проширеним дејством на сва предузећа и запослене у грађевинарству, без обзира да ли су учествовали у процесу уговарања сврстава га у ранг закона.

– На овај начин желимо да смањимо нелојалну конкуренцију и да сузбијемо социјални дампинг, то јест натерамо раднике да не раде испод цене – каже Вуковић.

Председник синдиката упозорава да колективни уговор може да буде мртво слово на папиру ако државне институције не буду контролисале да ли послодавци редовно измирују обавезе према запосленима. Драгољуб Рајић, из Уније послодаваца Србије, каже да овај правни акт почива на реалним основама и резултат је четворомесечних преговора. Али, он је првенствено прављен за фирме које послују легално и биће одржив тек када дође до опоравка грађевинарства и када се повећа ниво инвестиција.

Да би се такозване ташна–машна фирме (које на основу уговора изнајмљују раднике и плаћају их на руке) прешле у легалне токове, требало би најпре смањити порезе, појачати инспекцијску контролу и дати већа овлашћења инспекторима.

– На зараду од 35.000 динара, држави оде 21.000 на име пореза и доприноса. У таквој ситуацији и послодавац и радник радије иду у сиву зону. Али ако би држава, као што је то урадила Русија, увела затворске казне за све оне који избегавају плаћање обавеза, број нелегалних фирми би се драстично смањио. У Русији је, на пример, после увођења ове казнене политике, за два месеца пријављено 2,7 милиона радника – истиче Рајић.

М. У. А.