Добровољци угрожене приватности

Hимало занемарљив број људи у нашем друштву сматра да је одбрана личне приватности донкихотовски подухват.

Ипак, преко упрошћених закључака типа ,,они могу да нас прислушкују како хоће, какве везе има шта пише у закону, а ако од тога може да буде какве користи, да се путује без виза и слично, утолико боље...” не би требало олако прећи. Такви ставови, ма колико неутемељени, значајни су као показатељ поља на које би требало проширити наше деловање како бисмо постигли циљ: подизање нивоа свести о садржини нематеријалног личног добра које називамо приватношћу, као и разлозима, начинима и нужности њене све веће заштите у условима савременог технолошког развоја.

Глобални процеси прерастања индустријске у постиндустријску (потрошачко-информатичку) цивилизацију допринели су и стварању свести о личном идентитету савременог човека. Уколико не размотримо те процесе и не формулишемо ваљану стратегију излажемо се опасности да наши напори буду у најширој јавности доживљени као донекле елитистички, то јест они који са ,,стварним животом” немају превише додирних тачака. Размислимо још једном о ,,аргументу” који је приликом доношења Закона о заштити података пласиран у јавности као кључни: ,,Битно је да више не чекамо у редовима за визе, то ће нам олакшати живот”.

Или, погледајмо шта се дешава у САД, у којој је из једне намерно нетачно протумачене реченице Бенџамина Френклина изведена незванична доктрина о подели људских слобода на оне које су неопходне (essential) и оне које то нису (non-essential). Тако су поборници идеје о ,,домаћој безбедности”, као новом одбрамбеном концепту утемељеном на Патриотском закону, који је донет после терористичког напада 11. септембра, успели да увере јавно мњење да се неопходне слободе могу очувати само ако се жртвују оне које нису неопходне, а међу којима је и право на неповредивост садржине личне комуникације у најширем смислу.

Пример за то је и породица из Оклахоме која се добровољно подвргла имплантирању РФИД чипа под кожу, уз образложење да се тако осећају безбедније, јер их у случају терористичког напада полиција може врло лако пронаћи.

Указивање на чињеницу да политичко-технолошки притисци иду ка томе да претежан број људи добровољно пристане на жртвовање личне приватности, већ се може сматрати општим местом. Стратегија ,,штапа и шаргарепе” ту је јасно уочљива: са једне стране, нуде се бројне погодности, нпр. једноставнији прелазак из државе у државу, олакшано обављање новчаних трансакција електронским путем и слично, а са друге стране се интензивира страх од терористичких напада и других драстичних видова криминалног понашања, како би се становништво подстакло на добровољно подвргавање све агресивнијој контроли.

У Србији су поменуте тенденције још увек у повоју, но ипак су јасно препознатљиве: почев од идеје о увођењу јединственог електронског документа па до бежичне технологије за праћење лица која поседују такав документ и чињенице да допуштамо таквим и сличним наметањима готово несметан продор у сферу наше личне и колективне егзистенције.

*Потпредседник Покрета за електронску приватност