Dobrovoljci ugrožene privatnosti

Himalo zanemarljiv broj ljudi u našem društvu smatra da je odbrana lične privatnosti donkihotovski poduhvat.

Ipak, preko uprošćenih zaključaka tipa ,,oni mogu da nas prisluškuju kako hoće, kakve veze ima šta piše u zakonu, a ako od toga može da bude kakve koristi, da se putuje bez viza i slično, utoliko bolje...” ne bi trebalo olako preći. Takvi stavovi, ma koliko neutemeljeni, značajni su kao pokazatelj polja na koje bi trebalo proširiti naše delovanje kako bismo postigli cilj: podizanje nivoa svesti o sadržini nematerijalnog ličnog dobra koje nazivamo privatnošću, kao i razlozima, načinima i nužnosti njene sve veće zaštite u uslovima savremenog tehnološkog razvoja.

Globalni procesi prerastanja industrijske u postindustrijsku (potrošačko-informatičku) civilizaciju doprineli su i stvaranju svesti o ličnom identitetu savremenog čoveka. Ukoliko ne razmotrimo te procese i ne formulišemo valjanu strategiju izlažemo se opasnosti da naši napori budu u najširoj javnosti doživljeni kao donekle elitistički, to jest oni koji sa ,,stvarnim životom” nemaju previše dodirnih tačaka. Razmislimo još jednom o ,,argumentu” koji je prilikom donošenja Zakona o zaštiti podataka plasiran u javnosti kao ključni: ,,Bitno je da više ne čekamo u redovima za vize, to će nam olakšati život”.

Ili, pogledajmo šta se dešava u SAD, u kojoj je iz jedne namerno netačno protumačene rečenice Bendžamina Frenklina izvedena nezvanična doktrina o podeli ljudskih sloboda na one koje su neophodne (essential) i one koje to nisu (non-essential). Tako su pobornici ideje o ,,domaćoj bezbednosti”, kao novom odbrambenom konceptu utemeljenom na Patriotskom zakonu, koji je donet posle terorističkog napada 11. septembra, uspeli da uvere javno mnjenje da se neophodne slobode mogu očuvati samo ako se žrtvuju one koje nisu neophodne, a među kojima je i pravo na nepovredivost sadržine lične komunikacije u najširem smislu.

Primer za to je i porodica iz Oklahome koja se dobrovoljno podvrgla implantiranju RFID čipa pod kožu, uz obrazloženje da se tako osećaju bezbednije, jer ih u slučaju terorističkog napada policija može vrlo lako pronaći.

Ukazivanje na činjenicu da političko-tehnološki pritisci idu ka tome da pretežan broj ljudi dobrovoljno pristane na žrtvovanje lične privatnosti, već se može smatrati opštim mestom. Strategija ,,štapa i šargarepe” tu je jasno uočljiva: sa jedne strane, nude se brojne pogodnosti, npr. jednostavniji prelazak iz države u državu, olakšano obavljanje novčanih transakcija elektronskim putem i slično, a sa druge strane se intenzivira strah od terorističkih napada i drugih drastičnih vidova kriminalnog ponašanja, kako bi se stanovništvo podstaklo na dobrovoljno podvrgavanje sve agresivnijoj kontroli.

U Srbiji su pomenute tendencije još uvek u povoju, no ipak su jasno prepoznatljive: počev od ideje o uvođenju jedinstvenog elektronskog dokumenta pa do bežične tehnologije za praćenje lica koja poseduju takav dokument i činjenice da dopuštamo takvim i sličnim nametanjima gotovo nesmetan prodor u sferu naše lične i kolektivne egzistencije.

*Potpredsednik Pokreta za elektronsku privatnost