Ко ће на црту Обами

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Иако су следећи председнички избори у Америци тек у новембру 2012, тај датум, по календару америчке политике, сасвим је близу. Претходна председничка трка, она у којој је 2008. Барак Обама остварио историјску победу, као први Афроамериканац, почела је пуне две године раније, а 2006. у ово време у предизборној арени је већ било 10 демократа и осам републиканаца.

Оно што је извесно то је да ће Обама, по традицији у америчком председничком систему по којој је актуелни председник по аутоматизму кандидат своје партије за други мандат, настојати да у Белој кући остане до краја 2016. Његова изборна машинерија је већ спремна, седиште ће јој бити у Чикагу (где је његов бивши шеф кабинета Рам Емануел управо изабран за градоначелника). Чека се само знак да се она покрене и почне да сакупља паре за кампању.

Потенцијалних изазивача Обами из редова републиканаца у овом моменту има бар 12, али ниједан се још није недвосмислено изјаснио о својим намерама за 2012. По томе, ова кампања већ касни и, према неким оценама, почеће спорије и од оне из 1992. Демократа Бил Клинтон тада је спречио републиканца Џорџа Буша (старијег) да освоји други мандат, што се од Другог светског рата десило само још двојици: Џералду Форду и Џимију Картеру.

Републикански „кандидати за кандидате” очигледно оклевају настојећи да прво процене да ли ће 2012. бити уопште могуће поразити Обаму. Овдашњи аналитичара сматрају да јесте – али само под условом да америчка економија заиста „заглави”, да остане висока стопа незапослености (која је према последњој статистици први пут спала испод девет одсто – на 8,9).

Историјски примери међутим нису гаранција ни за ово. Док је Џими Картер 1980. изгубио други мандат управо због високе стопе незапослености (7,5 одсто), Роналд Реган је у сличној ситуацији (незапосленост од 7,3 одсто) убедљиво победио.

Једно од објашњења за оклевање америчких конзервативаца јесте то што ће, кад њихова трка за партијску номинацију једном почне, почети и њихова међусобна битка, у којој сви потези нису увек поштени, од чега ће корист имати управо Обама, који се иначе у надметању 2008. показао као вешт организатор и још бољи комуникатор.

Од свих потенцијалних изазивача, најчешће се засад помињу имена Њута Гингрича, председавајуће Представничког дома из средине деведесетих, који је у два маха, оспоравајући Клинтонов буџет, блокирао владу. Он је досад и најконкретније говорио у прилог својим председничким амбицијама. Многи су овде, међутим, скептични око његове „изборљивости”, с обзиром на то да је својевремено, док је нападао Клинтона због афере са Моником Левински, откривено да је имао и сопствену љубавницу (која му је у међувремену постала супруга). Све у свему, у својој личној биографији Гингрич има два развода, што може да буде и компромитујућа политичка чињеница, с обзиром на то да би био кандидат конзервативаца који у први план истичу и породичне врлине.

Друга личност која би могла да има председничке амбиције јесте Сара Пејлин, контроверзна бивша гувернерка Аљаске и потпредседничка пратиља Џона Мекејна 2008. Иако је веома популарна у конзервативном покрету „Чајанка”, који је републиканцима обезбедио успех на конгресним изборима прошлог новембра, она нема баш неки углед у Републиканској партији, а верује се да је њен крајњи циљ у ствари само да промовише своје књиге и остане тражени говорник и коментатор ТВ мреже Фокс, од чега зарађује милионе долара.

Као могући кандидати помињу се и Рик Санторум, бивши сенатор из Пенсилваније, миљеник религиозне деснице и оштар критичар хомосексуализма. Мајк Хакаби, бивши гувернер Арканзаса, који је учествовао и у трци 2008, могао би да се окуша још једном, а недавно је био у жижи публицитета због изјава о Обаминим везама са Кенијом.

Том Поленти, бивши гувернер Минесоте, изгледа као ново, свеже лице конзервативаца центристичких ставова, али је некако „раван”, нема довољно политичке харизме. Џон Хантсман је недавно дао оставку на положај америчког амбасадора у Кини, да би „испитао” опцију учешћа у председничкој трци, али није довољно познат у јавности и није баш омиљен код тврдог крила републиканаца…

Занимљиво је да од 12 имена која се најчешће помињу као могући Обамини изазивачи, чак њих петоро има лукративне ауторске уговоре са Фоксом, телевизијом Руперта Мардока, која је отворено опозиција Обами. Фокс је прошле недеље суспендовао Гингрича и Санторума, док се не разјасне њихове политичке амбиције, јер по закону, ако уђу у трку за номинацију, не могу да буду и плаћени коментатори.

Од познатијих имена, неке наговештаје заинтересованости за Белу кућу показали су и Доналд Трамп, милијардер који се досад није огледао у политици, као и Руди Ђулијани, бивши градоначелник Њујорка, који је 2008. елиминисан већ у првој фази квалификација за номинацију.

Иако трка засад касни, кад једном почне сигурно неће бити досадна.

Милан Мишић