Алфредо Родригез – нова пијанистичка звезда

Квинси Џонс представља трио Алфреда Родригеза - мамило је из каталога летошњег Umbria Jazz-a. 24-годишњи кубански пијаниста завршавао је турнеју по Европи, током које је наступио на четири водећа џез фестивала на континенту (Вјен, Ротердам, Монтре, Перуђа), а да још нема објављен албум! Оно што смо чули у сали Позоришта Морлаки не само да је оправдало Квинсијев ангажман, него је надмашивало највећа очекивања: опчињени виртуозном техником и окупани рајском романтиком, овацијама смо славили рађање нове звезде.

Историја се тако донекле поновила. Пре две деценије, џез свет је први пут чуо за Гонзала Рубалкабу после тријумфалног наступа у Монтреу. И Алфредо Родригез је рођен у Хавани, потиче из музичке породице (отац му је чувени певач истог имена, а Гонзалов је био лидер оркестра), ишао је на исти Мануел Саумел Конзерваторијум за класичну музику и једног дана је стигао у Монтре. Клавир је одабрао пошто су студенте удараљки уписивали тек са десет година. Када је сазрео за бубњеве, више га нису занимали. Залудела га је Бахова хармонија и контрапункт, изазивали Стравински и Барток.

У 14-ој години почео је да свира популарну музику у очевом саставу. „Годину дана касније стриц ми је поклонио 'The Köln Concert', Кита Џерета, и тад сам потпуно одлепио“, каже. „Рекао сам себи – овај тип ради нешто изван музике. А радило се о импровизацији, што нисам схватао, пошто сам тако нешто први пут чуо. Заљубио сам се и слушао ту плочу шест месеци сваки дан.“ За младића се отворио нови свет, којим су владали Телонијус Монк, Бил Еванс и Бад Пауел. „На Куби нема радњи са џез плочама. Али, обратио сам се пријатељима ван земље и музика је убрзо почела да стиже. Данас ја са путовања шаљем музику својим другарима.“

Па, као што је у класици прешао пут од барока до музике 20. века, тако је у џезу, кренувши од Џерета, преко бибапера, стигао до Џелија Рол Мортона. „Не идем одмах на врх дрвета, него ме занима шта је доле, у земљи. Тако сам почео да изучавам стилове старих мајстора. Послали су ми транскрипције Монка и научио сам да свирам исто као он. Али не да бих то изводио јавно. Мораш да научиш тачно оно што су они радили, али да свираш другачије.“

Четири године након првог сусрета са џезом, Родригез се пријавио на престижно такмичење младих џез пијаниста у Монтреу и ушао међу 12 најбољих. „Клод Нобс, директор фестивала, позвао ме је у своју кућу. Рекао је 'Долази и Квинси Џонс, да ли би одсвирао нешто за њега?' Одабрао сам 'I Love You', Кола Портера, а Квинси ми је потом пришао и одмах понудио уговор. 'Волео бих да те представим свету', рекао је.“

Пут ка слави водио је преко Мексика. „Желео сам да испуним свој сан, да научим више, путујем и радим оно што волим. Прошло је две године од сусрета са Квинсијем када сам се са оцем затекао на концерту у Јукатану. 'Па, одох ја', рекао сам му и покушао да илегално пређем границу. Ухватили су ме, а ја сам полицајцу признао где и зашто желим да идем. Рекао ми је да сачекам и изашао напоље. Помислио сам да ме веома лако могу убити, било је десет увече, пуст аеродром, неће бити сведока. А онда се вратио и рекао 'Иди сад! Прећи ћеш границу, пошто си ми рекао истину'.“
На моје питање да ли је породица трпела последице због његове одлуке, одговара да воли Кубу и да је отишао само да би своју музику изложио свету. Признаје да се често среће са људима које више од његове музике занима прича о политици. „Хоћеш да причаш о томе? Па, иди код Фидела и причај. Кад ме будеш познавао 5 година, можемо да причамо и политици, јер ћеш сазнати све о мени.“

Настанио се у Лос Анђелесу, да буде ближи Квинсију, и убрзо су кренули прави изазови. Заједно су урадили тему за отварање прошлогодишње Светске изложбе у Шангају. Учествовао је у снимању Квинсијевог албума и улетео у пројекат Disney Jazz (у друштву Дејва Брубека, Џошуе Редмана, Роберте Гамбарини, The Bad Plus...). А Квинси се латио продукције Алфредове музике. Кроз пратећи састав прошли су Дафнис Прието (бубњеви), Нејтен Ист и Чарлс Флорес (бас), док се нису усталили кубански бубњар Франциско Мела и бугарски басиста Петер Славов.

Флорес и Прието су очигледна веза са највећим мајстором латино џез клавира Мишелом Камилом. „Да, постали смо добри пријатељи. У продукцији Лерија Розена наступао сам са Камилом и Едијем Палмијеријем на концертима у Даласу и Мајамију, а онда ме је Мишел позвао у Детроит, на концерт 'Мишел Камило и пријатељи', са Есперанцом Спалдинг и Давидом Санчезом.“ Повратак у Монтре је био једнако узбудљив - Квинси Џонс га је убацио у пројект Global Gumbo All Stars (Лионел Луеке – гитара, Ришар Бона – бас, Франциско Мела – бубњеви, Паулињо да Коста – удараљке, Ники Јанофски – вокал). „На крају нам се придружио Херби Хенкок за 'Watermelon Man'. Било је потпуно лудо!“

Албум је снимљен још прошлог пролећа и биће објављен за Квинсијеву продукцију Quest Records, када „Газда“ процени да је време. Претходно је прошлог новембра, после 15 година паузе, објавио албум „Q: Soul Bossa Nostra“, а Родригезов деби је очигледно следећи на реду. „Отворио ми је простор и охрабрио ме је да снимим искључиво своје композиције. Он ми је као отац, има стрпљења да ме саслуша и пушта ме да опробам своје идеје.“ Слушајући концерт, препознајемо три утицаја, што Алфредо потврђује: „Са једне стране је џез, са друге класичари (Стравински, Барток, Лутославски, Пендерецки), на трећој је улична музика са Кубе – јорува, афричка култура.“ (У концертном репертоару налазе се и чувене нумере из кубанске традиције - „Veinte Anos“, „Quizas Quizas Quizas“ и „Gitanerias“, Ернеста Лекуоне. Алфредо их је успешно рехармонизовао и прилагодио џез маниру, оп. а.)

Трио вршњака свакодневно ради, чак и у авиону. „Распростремо партитуре, па дискутујемо – како би звучала ова хармонија, овај грув? Људи ме питају колико сати вежбам, а ја им кажем 'стално' јер могу да учим и у мислима. Оне раде на неки математички начин и никад не стају. Понекад ми се деси да учим више без музике него са музиком. Музику чине ноте које је неко записао, али и оно што се дешава кад заћутимо. Природа такође свира неку музику, чујеш ли како се природа креће? Чујеш ли полифонију људи који гласно говоре негде иза нас? Када то рефлектујем у музику, даће ми неку нову ширину. Када је звук јак? Када је тишина? Када је моменат да причаш а кад треба да ћутиш? Када је право време за нешто? Живот има природно време, које треба да пронађемо у музици. Не форсирај га, оно ће доћи.“

Омиљени клавир му је Bosendorfer, због тамног, акустичног звука и осећаја дрвета. То продубљује дискусије о природи. „Ја учим о животу од свега око себе, инспиришем се, одем за клавир и свирам. У песми 'Oxygen' ради се о инспирацији кисеоником који удишемо - хтео сам да музиком рефлектујем дисање. Ако осетим да сам изгубио ваздух док свирам, ја ћу прекинути и почети поново. Као што у животу умиреш и уздижеш се, покушавајући да будеш жив.“

Музика као универзалан језик, вечита тема из угла младог пијанисте: „Она је најбоље средство за разговор. На шпанском причам боље него на енглеском, али музиком причам боље него било којим другим језиком на свету. За клавиром можеш да се бавиш и математиком, природним наукама, литературом, сликањем, транскултуралним изучавањима... Можеш да радиш шта год пожелиш.“