Не разумем матерњи

Таман се натерах да урлам у сироту слушалицу док разговарам с фамилијом из Црне Горе, кад ето ти нове муке. На страну то што ме слабо чују, стисле су их године. Него поврх свега, однедавно, веле да ме и мало шта разумеју, мада ми је дикција течнија од Мораче. Кажу да с муком разаберу тек покоју реченицу овог "мог" језика, јер одсад и то мало што чују разумеју само ако је на њиховом, "матерњем"...
Завршим разговор и збуњено гледам у телефон! Први пут се срећем с тим егзотичним језиком, а опет их све разумем. Без муке. Не схватам. Или сам ја то притајени језички капацитет или је ту неко поблесавио?!

Заклео бих се да ме је деда, илити ђед, с окна те исте куће дозивао једнако мојим и његовим, српским језиком! Какав црни и накарадни "матерњи", осим ако се не рачуна то што је у љутњи знао нас децу да отера у три лепе "матерње" или нешто томе налик. Па опет и то на чисто српском језику.

Елем, бацили се интензивно ових дана полазници "Дукљанске академије наука и умјетности" на велики поса’. Раскорењују Црну Гору, као што се пред пролеће требе ливаде. Описмењују и Његоша и Вука и Марка Миљанова и приде целокупну историју и битисање једног поштеног и доброг народа. Натераше српски језик у хајдучију по црногорском кршу па му ни тамо не дају мира, већ му спремају заседе да га лингвистичким мочугама утуку, ако однекуд извири.

Да није жалосно било би, не смешно, већ јадно. Ништа мање. Декретом ће, ил’ уставним актом, учинит’ да све занеми?! И они, наравно. Нити су матерњи до јуче говорили, нити су на њему стицали те дипломе које их данас квалификују да раде лоботомију насуво, целом народу.

Да не буде забуне, нема ово везе с проклетим шовинизмом ил’ сличним глупостима, већ с непорецивом истином – о Црној Гори, пупчанику и српском језику. Нису ти вајни академици, ни ти властодржни политичари поносни очеви којима је богомдано да пресеку и подвежу тај пупчаник!

Нити је у свему овоме иоле битно ко се изјашњава као Црногорац, ко као Србин из Црне Горе, Бошњак... Нити ко се и од кога и због чега отцепио. Не крсти се језик именом државе, већ гласом народа. И по Божјим и по људским законима. Народ Црне Горе је у овом случају глас дао српском језику. Огромна већина. Чак и завидан проценат оних који су били за државну независност. Не мешају људи "бабе и жабе".

Знају да ни у огледалу неће имати одраза, нити на сунцу сенке прозборе ли "матерњим". Вриснуће тишину...

Не могу, а да не завршим стихом који сам, у колашинским брдима, научио од својег оца, којем је пак његов отац оставио од праотаца у аманет: "Гусле моје од јавора сува, вас је Србин пет векова чува..."

Не одричем се ја Црне Горе, не дај Боже. Нити то чиним у име некога. Само ми је заморно да с фамилијом комуницирам као са марсовцима. Боле руке од толике приче, а и не бих да ми Телеком то тарифира као међугалактички разговор...