Липосукција, Акихито и фикус

Када се погледају ТВ извештаји о почетку дугоочекиваних разговора Београда и Приштине нико се не може отети утиску да је целокупан призор деловао изненађујуће скромно. У једној мањој бриселској канцеларији нагужвао се поприличан број саговорника, од којих су неки били можда и превише формално обучени за једну тако обичну сценографију која је била не само у контрасту са присутнима већ и са искуствима кудикамо гламурознијих преговора који су вођени по средњовековним замковима Париза или Беча. Фикус или неко слично цвеће које се могло видети иза Пјера Мирела, који је седео упадљиво на ивици стола невећих димензија, тешко би се могло наћи у визуелизацији историјских преговора који треба да резултирају трајним миром између Србије и Косова. Можда је коректније рећи Београда и Приштине, али ипак ово није разговор два главна града о куповини аутобуса, трамваја или сарадњи у области градске чистоће. Тако да хајде да ипак назовемо ствари правим именом – разговори Србије и Косова. Нисмо деца.

Презентација важности и епохалности ових разговора није онаква какву је већина нас очекивала што можда ипак не мора да буде једини индикатор њихове реалне политичке тежине. Чак и када можемо видети и код нас да извештавање о почетку дијалога протиче некако ван првог плана. У Дневнику јавног сервиса на дан почетка дијалога, првих шест минута је протекло у знаку срећног свршетка четворомесечне сапунске опере о „липосукцији” владе која нас је тако фино забављала у протеклим хладним зимским данима. Следећа вест је била такође од „судбинске” важности која је приљежно сумирала поруке дубоке економске мудрости са тек одржаног бизнис форума у Токију. Том приликом су јапански привредни гиганти, и цар Акихито са њима, сазнали да су до сада пропуштали велику прилику да инвестирају у Србију одакле им се пружа невероватна лепеза даљег економског раста „од Лондона па до Владивостока” како је то језгровито речено. Тек после таквог медијског увода, грађани су се упознали са горепоменутим изгледом почетка историјског дијалога два града. Није сигурно да ли су два главна града, али да су градови то је ваљда мање проблематично и надасве уставно.

Сигурно је да ће бити оних који ће рећи да постоји и некакав тајни споразум између Београда и Брисела о држању овог дијалога ван насловних страна што је више могуће. Такво мишљење ће се сигурно подупирати и тиме да постоји договор саговорника да дају заједничке изјаве за медије како би се спречило подривање дијалога популистичким изјавама. Можда је то чак и тачно. Ипак, мислим да је овде опет у питању да се много више пажње посвећује маркетиншкој страни него политичкој. Опет се прво потцењује јавност у Србији и њен интелектуални капацитет, а затим и сам политички проблем са којим смо се ухватили у коштац. Практично се ништа не зна ни о дневном реду преговора нити о њиховој методологији. Много више информација је дато о личној и професионалној биографији главних преговарача, што није неважна ствар али је у поређењу са самом темом преговора потпуно ефемерно. Иако се генерално сматра да је Косово тема која је пала на топ листи проблема просечног грађанина ипак треба имати у виду да оно под одређеним околностима може учинити да сва друга питања изгледају тривијално.

Које су то околности? Подгревање нереалних очекивања и нетранспарентан дијалог. Бриселска администрација, која води главну реч у преговорима, једна је политичка врста која, биолошким речником речено, врло ретко излази на сунце демократске контроле. Између осталог, то је и један од разлога због чега се и Европска унија налази у проблему пред грађанима држава чланица. Инерција под којом они раде је да се ствари држе ван фокуса и да се комуницира „технички”, а нисам сигуран да је то најбољи савет који би наши преговарачи требало увек да послушају. Наравно да треба бити веома пажљив током дијалога и не подлегати популистичким искушењима али би држање ових разговора, њихових тема, политичких домета и циља ван увида јавности такође било веома опасно. Нарочито би тако било уколико би дијалог био окончан пре него што би се дошло до „десерта”, тј. онога што Београд највише занима, а то су питања у вези са статусом Косова, тј. статусом севера Косова. Зато би било примерено и рећи да сагласности о томе да то буде тема разговора за сада нема. Другачији однос према јавности, који се базира на самоуверености у своју медијско-маркетиншку машинерију је до сада већ толико пута виђен и заиста нема разлога да би такав приступ сад први пут био успешан. Реалност је нешто сасвим друго.

Центар за нову политику