Дискриминација поезије

На предстојећем Сајму књига у Лајпцигу, који почиње 17. марта, на којем је Србија почасни гост, појавиће се и књига песама Радмиле Лазић, двојезично, на немачком и српском. С песникињом смо разговарали о положају поезије, искуству са преводима и преводиоцима.

Мала земља, па још у транзицији, каже Радмила Лазић, мали језик, а толико писаца, толико амбиције. Мислиће у Лајпцигу да смо све своје писце са собом повели, а ми неке од најбољих оставили код куће…Толика је навала, гурање и протежирање… Да су којим случајем Киш и Пекић живи за њих не би било места. Неки мисле да ће их само присуство на Сајму учинити бољим и већим писцима. А има их који иду чисто из туристичких разлога. Селекторима није било лако да помире личне амбиције, задовоље укус домаћина, а и да буду „галантни” према „киселим” препорукама немачких фондација. Селекција је углавном састављена од повлашћених, кооперативних и оних који су нужда или нужно зло. Част мањини!

Но, од свега страшнија је дискриминација која је опет извршена над поезијом. Иако је важеће мишљење да је поезија најбољи део наше књижевности, агресија романа (потпомогнута светским трендом) и романописаца је толика да је присуство поезије и песника минимално у Лајпцигу. Како и да не буде тако када је поезија непостојећа у нашим новоустановљеним амбициозним пројектима превођења. Поезија је у расподели новца и моћи гурнута у страну, у пепео као Пепељуга, за чију босу ногу златну ципелицу носи принц звани Случај.

– Тврдим да је учињен минимум од онога што је учињено за десет осредњих и невеликих романа. Да је преведена поезија Душка Новаковића данас бисмо били поносни што на европској сцени имамо и Енценсбергера и Херберта у једном песнику – истиче Радмила Лазић и додаје: „Ја сам имала среће, моје су песме проналазиле преводиоце. Када је Чарлс Симић прочитао моју збирку „Приче и друге песме” пожелео је да преводи моју поезију, то је и учинио, као што је то учинио преводећи две књиге Новице Тадића, пре тога Александра Ристовића, Ивана Лалића, Васка Попе, недавно, Милана Ђорђевића”.

Осим у Америци, иста књига је изашла и код специјализованог издавача за светску поезију у Британији „Blooaxe books”. Захваљујући само једној песми – „Женско писмо”, коју је превела за себе пре петнаест година, Мирјана Милошевић Wittmann је по први пут одлучила да преводи поезију са својим супругом Клаусом, и тако је преведена књига Радмиле Лазић на немачки језик. Слично је било и са преводиоцима у Македонији и Норвешкој.

– Но, ваља и да се похвалим да сам и ја финансирана из пројекта Министарства културе за превођење наше књижевности на стране језике. Мој издавач из Немачке добио је на том конкурсу целих 500 евра. Док су прозна, па и драмска дела, добијала по шест и седам пута више. Толико о расподели новца и моћи. И о једном случају проналажења „златне ципелице”. Моја прича изгледа бајколико, иначе тржиште књижевности је сурово и за њега треба бити много спремнији и спретнији, а не само имати среће – каже Радмила Лазић.

З. Р.

-------------------------------------

Услов: плаве очи

По интервјуу директора Лајпцишког сајма господина Оливера Цилеа вашем листу, видим да су наши селектори имали додатних потешкоћа да задовоље необичну препоруку домаћина да своју селекцију „уреде” по старосној доби. Та изјава је нечувена. Први пут се у књижевности и уметности отворено пропагира дискриминација по старосној доби. Оваква врста квалификација у уметности је опасна, и без преседана. Како је почело још нам се могу тражити плаве очи?! Навикли смо да се младост пропагира са модних журнала и ТВ екрана, али да ће то бити важећи критеријум у књижевности граничи се са бестијалношћу. Једина валидна, и једина могућа хијерархија у уметности, и књижевности, јесте она која се врши по естетском критеријуму, све друго је терор. Нека овакав критеријум господин Циле помене Херти Милер, Хандкеу, Грасу… или можда да га препоручи Нобеловом комитету. Заиста бесмислено – каже Радмила Лазић.