Diskriminacija poezije

Na predstojećem Sajmu knjiga u Lajpcigu, koji počinje 17. marta, na kojem je Srbija počasni gost, pojaviće se i knjiga pesama Radmile Lazić, dvojezično, na nemačkom i srpskom. S pesnikinjom smo razgovarali o položaju poezije, iskustvu sa prevodima i prevodiocima.

Mala zemlja, pa još u tranziciji, kaže Radmila Lazić, mali jezik, a toliko pisaca, toliko ambicije. Misliće u Lajpcigu da smo sve svoje pisce sa sobom poveli, a mi neke od najboljih ostavili kod kuće…Tolika je navala, guranje i protežiranje… Da su kojim slučajem Kiš i Pekić živi za njih ne bi bilo mesta. Neki misle da će ih samo prisustvo na Sajmu učiniti boljim i većim piscima. A ima ih koji idu čisto iz turističkih razloga. Selektorima nije bilo lako da pomire lične ambicije, zadovolje ukus domaćina, a i da budu „galantni” prema „kiselim” preporukama nemačkih fondacija. Selekcija je uglavnom sastavljena od povlašćenih, kooperativnih i onih koji su nužda ili nužno zlo. Čast manjini!

No, od svega strašnija je diskriminacija koja je opet izvršena nad poezijom. Iako je važeće mišljenje da je poezija najbolji deo naše književnosti, agresija romana (potpomognuta svetskim trendom) i romanopisaca je tolika da je prisustvo poezije i pesnika minimalno u Lajpcigu. Kako i da ne bude tako kada je poezija nepostojeća u našim novoustanovljenim ambicioznim projektima prevođenja. Poezija je u raspodeli novca i moći gurnuta u stranu, u pepeo kao Pepeljuga, za čiju bosu nogu zlatnu cipelicu nosi princ zvani Slučaj.

– Tvrdim da je učinjen minimum od onoga što je učinjeno za deset osrednjih i nevelikih romana. Da je prevedena poezija Duška Novakovića danas bismo bili ponosni što na evropskoj sceni imamo i Encensbergera i Herberta u jednom pesniku – ističe Radmila Lazić i dodaje: „Ja sam imala sreće, moje su pesme pronalazile prevodioce. Kada je Čarls Simić pročitao moju zbirku „Priče i druge pesme” poželeo je da prevodi moju poeziju, to je i učinio, kao što je to učinio prevodeći dve knjige Novice Tadića, pre toga Aleksandra Ristovića, Ivana Lalića, Vaska Pope, nedavno, Milana Đorđevića”.

Osim u Americi, ista knjiga je izašla i kod specijalizovanog izdavača za svetsku poeziju u Britaniji „Blooaxe books”. Zahvaljujući samo jednoj pesmi – „Žensko pismo”, koju je prevela za sebe pre petnaest godina, Mirjana Milošević Wittmann je po prvi put odlučila da prevodi poeziju sa svojim suprugom Klausom, i tako je prevedena knjiga Radmile Lazić na nemački jezik. Slično je bilo i sa prevodiocima u Makedoniji i Norveškoj.

– No, valja i da se pohvalim da sam i ja finansirana iz projekta Ministarstva kulture za prevođenje naše književnosti na strane jezike. Moj izdavač iz Nemačke dobio je na tom konkursu celih 500 evra. Dok su prozna, pa i dramska dela, dobijala po šest i sedam puta više. Toliko o raspodeli novca i moći. I o jednom slučaju pronalaženja „zlatne cipelice”. Moja priča izgleda bajkoliko, inače tržište književnosti je surovo i za njega treba biti mnogo spremniji i spretniji, a ne samo imati sreće – kaže Radmila Lazić.

Z. R.

-------------------------------------

Uslov: plave oči

Po intervjuu direktora Lajpciškog sajma gospodina Olivera Cilea vašem listu, vidim da su naši selektori imali dodatnih poteškoća da zadovolje neobičnu preporuku domaćina da svoju selekciju „urede” po starosnoj dobi. Ta izjava je nečuvena. Prvi put se u književnosti i umetnosti otvoreno propagira diskriminacija po starosnoj dobi. Ovakva vrsta kvalifikacija u umetnosti je opasna, i bez presedana. Kako je počelo još nam se mogu tražiti plave oči?! Navikli smo da se mladost propagira sa modnih žurnala i TV ekrana, ali da će to biti važeći kriterijum u književnosti graniči se sa bestijalnošću. Jedina validna, i jedina moguća hijerarhija u umetnosti, i književnosti, jeste ona koja se vrši po estetskom kriterijumu, sve drugo je teror. Neka ovakav kriterijum gospodin Cile pomene Herti Miler, Handkeu, Grasu… ili možda da ga preporuči Nobelovom komitetu. Zaista besmisleno – kaže Radmila Lazić.