Војска упозоравала државу

Стаклоресци из читаве Србије дошли су у Параћин и Ћуприју. Има посла за све, чак не може да се постигне. А на Карађорђевом брду изнад Параћина тињају остаци великог праска. Има још много "средстава" која би могла да потресу Поморавље, али сав тај крш злокобно мирује на пакленом брду. Истрага још није започела. У ствари, све што се ради, испипава се далеко од велике ватре, јер још ништа није готово. За овај тренутак важне су бар две димензије параћинске експлозије: како се све то догодило и зашто? Ко је одговоран, да не кажемо кривац за експлозију која је узбудила и препала Србију?

Претходни инциденти нас нису одвели до одговорних. Истраге су пуне непотребних мистерија. Понекад се све своди на непосредну одговорност. На пример, крив је руковалац складишта, заставник Мика.

Да, и то је могуће, и свакако одатле ваља почети. Мада, прасак који је буквално уздрмао Поморавље и симболички потресао Србију, не може да се заврши на несрећном подофициру. Детонација нас води до самог врха.

У Војсци тврде да су "указивали" на проблем. Али их држава није претерано пажљиво слушала. Кад је већ тако, и војници су слегали раменима, надајући се да ће се све некако срећно завршити. И кад је пукло у Параћину, представник војног министарства је хладнокрвно тврдио да је на другим сличним местима све у најбољем реду. Не ваља само тамо где је пукло.

Актуелни министар Станковић тврди да је властима предао апелацију, којом је тражио нешто пара, бар да се пресече опасни фитиљ, ако ништа друго. Али, вели да га нису ни саслушали. То је био скуп подухват, није било новаца, отишли су на важнија места.

У Војсци још казују да је Генералштаб, са Драганом Паскашем на челу, негде у пролеће 2004. предао тадашњем министру одбране (Борису Тадићу), захтев за санирање опасних складишта. Међу њима Параћин је био сасвим при врху. Али, министар им, наводно није ни одговорио.

Покушали смо да све то проверимо у председничком кабинету господина Тадића. У току јучерашњег дана одговор нисмо добили. Најавили су га за данас.

За свако складиште постоји ригорозна процедура. За свако опасно средство предвиђени су нега и пажња: дакле, влажност ваздуха, температура, положај, рок трајања, специфичне околности, поступак складиштења, транспорта, повраћаја и уништавања.

Упаљачи, на пример, не подносе додире и падове, као ни експлозиви ударе, електричне импулсе, вибрације или инцидентна детонаторска активирања. Барут не трпи влагу, али ни екстремну сувоћу. Кад овлажи ни по јада, не вреди више, али кад се претерано осуши – уме дуго да тиња и да букне ако се са њим поступа без наведене пажње. Упаљачи и пројектили, детонатори и експлозив, барут и ватра – никако не трпе блиско магацинско дружење.

Кад прође рок трајања, експлозиви у пројектилима, који су комбиновани специјалним поступком, мењају своју структуру. Неки, наравно, постају безазлени, ништа опаснији од струготине. Други под истим условима мењају ћуд, и понекад стигну да се детонирају у неконтролисаном процесу.

У Параћину је, како смо сазнали из стручних војних кругова, можда управо "промена структуре" експлозивне мешавине, довела до велике, ланчане детонације. Може бити да сличан процес већ траје и на неком другом месту. Да би све почело, довољан је и обичан, мајушан "детонатор бр. 8", чији су учинци потцењени због слабашних "личних" потенцијала. Тај детонатор сам не може ништа, али његова иницијација је катастрофална. Довољна је само прва миниексплозија, а онда се све наставља разорним детонаторским импулсом.

И једна и друга могућност (промена структуре и активирање "малог иницијатора") биле су присутне у Параћину. И то из неколико разлога. Складиште је било претрпано. Није било редовног обнављања средстава, нити уништавања оних којима је истекао рок.

Једна велика и врло злокобна гомила била је безбедносно нелогично наслагана, и то под ведрим небом. Има изгледа да су у тој хрпи неки пројектили били заједно са упаљачима. Ту је био сасвим довољан механички импулс (урушавање хрпе), атмосферски (грмљавина, јак ветар, велика врућина). Или прогресивна промена структуре експлозивног пројектила.

У прошли четвртак није било грмљавине, али је било топло и спарно. Смена влаге и врелине у спољним условима смањује рок трајања експлозивне смесе за пет пута у односу на магацинску удобност.

Дакле, могло би се закључити ово: вероватно је дошло до процеса који се зове самоактивирање. Или активирање средства са почетним импулсом под утицајем који је био фаталан: детонатор, упаљач, механички удар, електрични импулс.

У војсци кажу да опасност није прошла. То се иначе види и осећа. Набројали су нам око тридесетак ризичних места, која су опасно близу урбаног дела Србије. У њима владају гужва, претрпаност, "пренасељеност" и – могућност новог инцидента.

Војска нема новца за уништавање пројектила којима је истекао рок. То је иначе дуг и скуп процес. Нека од њих се "успављују" и пуних пет година како би се избегли еколошки инциденти. С тим се у великом сиромаштву одавно престало. Оно што није испаљено – чува се у арсеналима "општег усмерења". Од наведеног трпања углавном су изузета складишта стратешког значаја, у којима се пазе неприкосновене ратне резерве.

-----------------------------------------------------------

Мило одбио "морско "морско складиштење"

Постоји муниција (обележавајућа, светлећа и експлозивна зрна, односно пројектили) која никако не може да се уништи, већ само да се неутралише. То је могуће само на један начин - складиштењем у безбедним морским дубинама, после скупе и темељне херметизације у посебно припремљеним контејнерима.

Србија више ни посредно нема море, па је таква могућност отпала. Такав подухват није био могућ у последње три године, јер је влада Мила Ђукановића одбила "безбедносно сигуран" пројект Генералштаба Војске СЦГ, мало због еколошких, мало због политичких разлога. Војска још није нашла модел вечног складиштења таквих пројектила, и они, тако неуништиви, постају замајац повећане опасности.

Љубодраг Стојадиновић

-----------------------------------------------------------

Бедеми спасили Поморавље

Стручњак за муницију и наоружање Никола Почуча тврди да је експлозију у Параћину изазвала самозапаљива материја нитроцелулоза која се налази у малодимном баруту за пушчана зрна. Као бивши припадник полиције, који је образовање о експлозивима стекао из војних уџбеника, Почуча каже да је највероватнији узрок катастрофе неадекватно одржавање експлозива у складиштима.

Као најосетљивији експлозив барут захтева оптималне услове одржавања, редовне техничке контроле и ремонт муниције, опште и пиротехничке мере безбедности, јер у себи садржи нитроцелулозу која је самозапаљива.

– Влага мења хемијски састав нитроцелулозе услед чега долази до стварања азотних оксида, а азотни оксиди стварају топлоту која доводи до самозапаљења. Барут почиње да гори на 180 степени. Под утицајем иницијалне каписле експлозив прелази у гасове и водену пару и том приликом се ослобађају велике количине топлоте – каже Никола Почуча и додаје да се остали експлозиви не могу запалити чак ни у случају пожара. Граната од тротила не може сама да експлодира, једина могућност, бар теоретска, јесте да се запали преко барута из муниције, тачније од пушчаних зрна.

У пиштољским мецима налази се плочасти барут, а велика количина овога барута је експлозивна материја, која брзо сагорева и ослобађа температуру од 2400 до 2700 степени, што доводи до паљења артиљеријских граната и осталих средстава при чему се стварају температуре и до шест хиљада степени, па је детонирајућа моћ велика и страховита.

– Бедеми су спасили Поморавље од много веће катастрофе, јер је у тренутку експлозије детонациона брзина достигла девет хиљада метара у секунди – истиче наш саговорник и додаје да је неисправну муницију чија су барутна пуњења овлажила требало систематски уништити.

Д. С.

-----------------------------------------------------------

Више од 5.000 становника пријавило штету

ПАРАЋИН - Штете од експлозија у војним складиштима на Карађорђевом брду до сада је у Параћину и Ћуприји пријавило више од 5.000 грађана, речено је јуче у комисији за пријаву штета.

Комисија још није обишла сва домаћинства, па се рачуна да је број оштећених објеката и већи. (Танјуг)

-----------------------------------------------------------

Кокошке ишчепркале гранату

ПАРАЋИН - Шести је дан од снажне експлозије војних експлозива и разлетелих граната из касарне "7. јули", које су највише пале на село Сињи вир, на ваздушној линији око четири километра унаоколо. Једна од граната се зарила у центру села, остале у старом селу, месту данашњих винограда.

Обилазећи своје домаћинство, Веселин Антић је разјурио кокошке које су чепркале око једне рупе. Каже Веселин да је, покушавајући да затрпа земљу коју су кокошке распршиле, одједном приметио дубоку црну рупу у темељу своје нове куће. Стручњаци за испитивање експлозивних направа су рекли да се граната зарила у темељ куће и ту остала на дубини од два и по метра, тако да укућани сада живе у својој кући са гранатом.