Vojska upozoravala državu

Stakloresci iz čitave Srbije došli su u Paraćin i Ćupriju. Ima posla za sve, čak ne može da se postigne. A na Karađorđevom brdu iznad Paraćina tinjaju ostaci velikog praska. Ima još mnogo "sredstava" koja bi mogla da potresu Pomoravlje, ali sav taj krš zlokobno miruje na paklenom brdu. Istraga još nije započela. U stvari, sve što se radi, ispipava se daleko od velike vatre, jer još ništa nije gotovo. Za ovaj trenutak važne su bar dve dimenzije paraćinske eksplozije: kako se sve to dogodilo i zašto? Ko je odgovoran, da ne kažemo krivac za eksploziju koja je uzbudila i prepala Srbiju?

Prethodni incidenti nas nisu odveli do odgovornih. Istrage su pune nepotrebnih misterija. Ponekad se sve svodi na neposrednu odgovornost. Na primer, kriv je rukovalac skladišta, zastavnik Mika.

Da, i to je moguće, i svakako odatle valja početi. Mada, prasak koji je bukvalno uzdrmao Pomoravlje i simbolički potresao Srbiju, ne može da se završi na nesrećnom podoficiru. Detonacija nas vodi do samog vrha.

U Vojsci tvrde da su "ukazivali" na problem. Ali ih država nije preterano pažljivo slušala. Kad je već tako, i vojnici su slegali ramenima, nadajući se da će se sve nekako srećno završiti. I kad je puklo u Paraćinu, predstavnik vojnog ministarstva je hladnokrvno tvrdio da je na drugim sličnim mestima sve u najboljem redu. Ne valja samo tamo gde je puklo.

Aktuelni ministar Stanković tvrdi da je vlastima predao apelaciju, kojom je tražio nešto para, bar da se preseče opasni fitilj, ako ništa drugo. Ali, veli da ga nisu ni saslušali. To je bio skup poduhvat, nije bilo novaca, otišli su na važnija mesta.

U Vojsci još kazuju da je Generalštab, sa Draganom Paskašem na čelu, negde u proleće 2004. predao tadašnjem ministru odbrane (Borisu Tadiću), zahtev za saniranje opasnih skladišta. Među njima Paraćin je bio sasvim pri vrhu. Ali, ministar im, navodno nije ni odgovorio.

Pokušali smo da sve to proverimo u predsedničkom kabinetu gospodina Tadića. U toku jučerašnjeg dana odgovor nismo dobili. Najavili su ga za danas.

Za svako skladište postoji rigorozna procedura. Za svako opasno sredstvo predviđeni su nega i pažnja: dakle, vlažnost vazduha, temperatura, položaj, rok trajanja, specifične okolnosti, postupak skladištenja, transporta, povraćaja i uništavanja.

Upaljači, na primer, ne podnose dodire i padove, kao ni eksplozivi udare, električne impulse, vibracije ili incidentna detonatorska aktiviranja. Barut ne trpi vlagu, ali ni ekstremnu suvoću. Kad ovlaži ni po jada, ne vredi više, ali kad se preterano osuši – ume dugo da tinja i da bukne ako se sa njim postupa bez navedene pažnje. Upaljači i projektili, detonatori i eksploziv, barut i vatra – nikako ne trpe blisko magacinsko druženje.

Kad prođe rok trajanja, eksplozivi u projektilima, koji su kombinovani specijalnim postupkom, menjaju svoju strukturu. Neki, naravno, postaju bezazleni, ništa opasniji od strugotine. Drugi pod istim uslovima menjaju ćud, i ponekad stignu da se detoniraju u nekontrolisanom procesu.

U Paraćinu je, kako smo saznali iz stručnih vojnih krugova, možda upravo "promena strukture" eksplozivne mešavine, dovela do velike, lančane detonacije. Može biti da sličan proces već traje i na nekom drugom mestu. Da bi sve počelo, dovoljan je i običan, majušan "detonator br. 8", čiji su učinci potcenjeni zbog slabašnih "ličnih" potencijala. Taj detonator sam ne može ništa, ali njegova inicijacija je katastrofalna. Dovoljna je samo prva minieksplozija, a onda se sve nastavlja razornim detonatorskim impulsom.

I jedna i druga mogućnost (promena strukture i aktiviranje "malog inicijatora") bile su prisutne u Paraćinu. I to iz nekoliko razloga. Skladište je bilo pretrpano. Nije bilo redovnog obnavljanja sredstava, niti uništavanja onih kojima je istekao rok.

Jedna velika i vrlo zlokobna gomila bila je bezbednosno nelogično naslagana, i to pod vedrim nebom. Ima izgleda da su u toj hrpi neki projektili bili zajedno sa upaljačima. Tu je bio sasvim dovoljan mehanički impuls (urušavanje hrpe), atmosferski (grmljavina, jak vetar, velika vrućina). Ili progresivna promena strukture eksplozivnog projektila.

U prošli četvrtak nije bilo grmljavine, ali je bilo toplo i sparno. Smena vlage i vreline u spoljnim uslovima smanjuje rok trajanja eksplozivne smese za pet puta u odnosu na magacinsku udobnost.

Dakle, moglo bi se zaključiti ovo: verovatno je došlo do procesa koji se zove samoaktiviranje. Ili aktiviranje sredstva sa početnim impulsom pod uticajem koji je bio fatalan: detonator, upaljač, mehanički udar, električni impuls.

U vojsci kažu da opasnost nije prošla. To se inače vidi i oseća. Nabrojali su nam oko tridesetak rizičnih mesta, koja su opasno blizu urbanog dela Srbije. U njima vladaju gužva, pretrpanost, "prenaseljenost" i – mogućnost novog incidenta.

Vojska nema novca za uništavanje projektila kojima je istekao rok. To je inače dug i skup proces. Neka od njih se "uspavljuju" i punih pet godina kako bi se izbegli ekološki incidenti. S tim se u velikom siromaštvu odavno prestalo. Ono što nije ispaljeno – čuva se u arsenalima "opšteg usmerenja". Od navedenog trpanja uglavnom su izuzeta skladišta strateškog značaja, u kojima se paze neprikosnovene ratne rezerve.

-----------------------------------------------------------

Milo odbio "morsko "morsko skladištenje"

Postoji municija (obeležavajuća, svetleća i eksplozivna zrna, odnosno projektili) koja nikako ne može da se uništi, već samo da se neutrališe. To je moguće samo na jedan način - skladištenjem u bezbednim morskim dubinama, posle skupe i temeljne hermetizacije u posebno pripremljenim kontejnerima.

Srbija više ni posredno nema more, pa je takva mogućnost otpala. Takav poduhvat nije bio moguć u poslednje tri godine, jer je vlada Mila Đukanovića odbila "bezbednosno siguran" projekt Generalštaba Vojske SCG, malo zbog ekoloških, malo zbog političkih razloga. Vojska još nije našla model večnog skladištenja takvih projektila, i oni, tako neuništivi, postaju zamajac povećane opasnosti.

Ljubodrag Stojadinović

-----------------------------------------------------------

Bedemi spasili Pomoravlje

Stručnjak za municiju i naoružanje Nikola Počuča tvrdi da je eksploziju u Paraćinu izazvala samozapaljiva materija nitroceluloza koja se nalazi u malodimnom barutu za puščana zrna. Kao bivši pripadnik policije, koji je obrazovanje o eksplozivima stekao iz vojnih udžbenika, Počuča kaže da je najverovatniji uzrok katastrofe neadekvatno održavanje eksploziva u skladištima.

Kao najosetljiviji eksploziv barut zahteva optimalne uslove održavanja, redovne tehničke kontrole i remont municije, opšte i pirotehničke mere bezbednosti, jer u sebi sadrži nitrocelulozu koja je samozapaljiva.

– Vlaga menja hemijski sastav nitroceluloze usled čega dolazi do stvaranja azotnih oksida, a azotni oksidi stvaraju toplotu koja dovodi do samozapaljenja. Barut počinje da gori na 180 stepeni. Pod uticajem inicijalne kapisle eksploziv prelazi u gasove i vodenu paru i tom prilikom se oslobađaju velike količine toplote – kaže Nikola Počuča i dodaje da se ostali eksplozivi ne mogu zapaliti čak ni u slučaju požara. Granata od trotila ne može sama da eksplodira, jedina mogućnost, bar teoretska, jeste da se zapali preko baruta iz municije, tačnije od puščanih zrna.

U pištoljskim mecima nalazi se pločasti barut, a velika količina ovoga baruta je eksplozivna materija, koja brzo sagoreva i oslobađa temperaturu od 2400 do 2700 stepeni, što dovodi do paljenja artiljerijskih granata i ostalih sredstava pri čemu se stvaraju temperature i do šest hiljada stepeni, pa je detonirajuća moć velika i strahovita.

– Bedemi su spasili Pomoravlje od mnogo veće katastrofe, jer je u trenutku eksplozije detonaciona brzina dostigla devet hiljada metara u sekundi – ističe naš sagovornik i dodaje da je neispravnu municiju čija su barutna punjenja ovlažila trebalo sistematski uništiti.

D. S.

-----------------------------------------------------------

Više od 5.000 stanovnika prijavilo štetu

PARAĆIN - Štete od eksplozija u vojnim skladištima na Karađorđevom brdu do sada je u Paraćinu i Ćupriji prijavilo više od 5.000 građana, rečeno je juče u komisiji za prijavu šteta.

Komisija još nije obišla sva domaćinstva, pa se računa da je broj oštećenih objekata i veći. (Tanjug)

-----------------------------------------------------------

Kokoške iščeprkale granatu

PARAĆIN - Šesti je dan od snažne eksplozije vojnih eksploziva i razletelih granata iz kasarne "7. juli", koje su najviše pale na selo Sinji vir, na vazdušnoj liniji oko četiri kilometra unaokolo. Jedna od granata se zarila u centru sela, ostale u starom selu, mestu današnjih vinograda.

Obilazeći svoje domaćinstvo, Veselin Antić je razjurio kokoške koje su čeprkale oko jedne rupe. Kaže Veselin da je, pokušavajući da zatrpa zemlju koju su kokoške raspršile, odjednom primetio duboku crnu rupu u temelju svoje nove kuće. Stručnjaci za ispitivanje eksplozivnih naprava su rekli da se granata zarila u temelj kuće i tu ostala na dubini od dva i po metra, tako da ukućani sada žive u svojoj kući sa granatom.