Траума сећања

Изгледа да је 2007. године суочавање са блиском прошлошћу нових балканских држава под утиском последње пресуде Међународног суда правде добило нове тонове.
Заоштрена је дебата око ратних злочина унутар и између нових држава. Хрвати грчевито бране дигнитет ,,домовинског рата", Бошњаци настоје да максимално политизују Сребреницу и покажу да је Република Српска ,,геноцидна творевина", а Срби настоје да ублаже неупоредивост геноцида у Сребреници истичући злочине других нација.
Одмах треба рећи да геноцид не само што је траума, то јест беспримерни злочин који се не да објаснити нити осмислити, него га треба и чувати као трауму.


Још више од реченог, падају у очи интелектуалци који приказују властиту нацију не само као жртву прогона, него и као жртву неосноване стигматизације, па упућују поруке чији је смисао: ,,Ви јесте патили у Јасеновцу (или у Сребреници) а ми патимо сада због ваших оптужби, зато смо квит". Због свега тога, конзервативци се питају треба ли подвући црту и заборавити прошлост само зато што она оптерећује и рађа нове сукобе? Ако нас сваки дан подсећају на нашу кривицу зар и ми на неки начин не постајемо жртве и колектив прогоњених? Другим речима, ми не можемо постати нормалан народ, нити ући у ЕУ зато што наша неславна прошлост коју други памте не жели да прође, сматрају конзервативци. Ипак да би стекли и испунили налог Брисела, они каткад пристају на вербално суочавање с прошлошћу. При томе се жале: ,,Стојимо пред вратима ЕУ, а сада нас неке усијане главе опомињу да без сталног памћења Јасеновца, ′Олује′ или Сребренице нема морала. Нама тај терет не треба, напротив потребно нам је чишћење од ′негативних сећања′, ′моралних тољага′, потребна нам је непрекинута слава националне прошлости. Али, ако је суочавање са злочинима беспоговорна директива ЕУ, учинимо то одмах, а након тога подвуцимо црту и будимо нормалан народ". Тако отприлике говоре ,,демократски" и ,,добри" националисти на свим странама.

У најмању руку, може се рећи да овај напор заводи на погрешан пут. Најпре треба без околишења рећи да славна историја није нормалност, нити је нормалност напор за нормализацијом којим се нација терапеутски самосмирује, па испада нормална једино када истиче властите жртве, а не и своје џелате. Како изгледа, и текућа форсирана нормализација у облику медијских дискусија око злочина јесте у ствари средство да се спречи нормалност.

У овом прилогу указујем на потребу неговања сећања на злочин властите групе као трауме. Вероватно је траума најболније сећање. То је разарање смисла историјског искуства и историјске свести, нешто што се не да објаснити постојећим искуством нити системом тумачења. Немачка траума је холокауст, хрватска је Јасеновац, а српска – Сребреница. Тек када историјско мишљење отвори трауматски сегмент искуства и суочи се са њим, траума постаје конструктивна јер укључује прошлост у будућност. Како? Између осталог не треба се чувати шок-терапије нити крити сцене стрељања. ,,Треба скупљати остатке разбијене чаше да би се посекли", опоменуо је немачки писац Клугер. ,,Никада више" треба да постане императив сећања, а не обична поука из прошлости.

С тим у вези, треба скренути пажњу и на неоснованост етноцентричне бојазни да упорне оптужбе на које се не узвраћа могу бити контрапродуктивне јер тобоже стварају заједницу постиђених и обележених стидом. Другим речима, упорно подсећање са стране на наш беспримерни злочин може тобоже постати паралишући комплекс заједнице обележених која тражи порекло у злочину, без обзира на то да ли га поздравља или осуђује. Тако испада да Јасеновац треба лишити трауматског карактера и претворити у место обичног масовног злочина само зато што су га Срби инструментализовали деведесетих. Треба ли на сличан начин детрауматизовати Сребреницу само зато што је опасна по суверенитет Републике Српске? Нипошто. На сличан начин ни остале злочине не треба заборављати, иако сигурно јесу важан актуелан извор политичких сукобљавања бивших југословенских република. Да би почињени злочини били опомена за будућност нужан је синхронизовани просвећени српско-хрватско-бошњачки рад на сећању, лишен балансирања жртава. Не треба крити чињеницу да су Бошњаци у последњем рату највише страдали, али ни то да су Срби претрпели највећи прогон. Дакле, злочине не треба уравнотежавати, али је услов тога да свака страна треба да негују не само трауму жртве своје нације, него и трауму злочина властите етничке групе. Ако се озбиљно прими к знању да је прошлост оружје, онда би у преко потребном ,,Музеју стида западног Балкана" свакој нацији требало обезбедити просторију.

Речју, требало би доследније промишљати културу признавања. Политички корисно етноцентрично сећање на трауму жртве властите групе треба уздрмати самокритичним сећањем на трауму о злочину властите групе. Само нас сећање на злочине властите нације може сачувати од тога да у брду лешева друге нације не видимо само своју срамоту, него и властиту кривицу.

Професор Филозофског факултета Универзитета у Београду