Освета Чарлија Шина

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Американци последњих недеља широм отворених очију прате шта се догађа са све личности, које не силазе са телевизијских екрана и страница штампе. Једна је Муамер Гадафи, а друга Чарли Шин.

Пажња коју привлачи ексцентрични лидер либијске драме је разумљива: Америка себе сматра одговорном за ред у свету, па је поново, због тога што се то догађа у региону виталном за њене интересе (а и због нафте) у дилеми да ли да се умеша својом војном силом, или уздржи, помало свесна да јој, шта год изабере, следи оно неизбежно: кајаће се.

Чарли Шин је прича друге врсте. Филмска и телевизијска звезда која је на врхунцу своје каријере – и животне кризе. Повод због којег је поново у средишту националне пажње је вишеструк. Прво, главни је актер овде најгледаније телевизијске серије („Два и по човека”), друго, опет је на неком опијату, треће, због тога је суспендовано емитовање серије, он је онда осуо вербалну паљбу по њеним продуцентима, да би се све завршило тиме што је добио отказ, што је тек онда донело нови цунами публицитета у свим медијима, без изузетка.

Вриштећи наслови у таблоидима и магазинима који стоје поред каса самопослуга се подразумевају, али у овом случају не стаје се на томе. Шин је гост и у ударним терминима великих ТВ мрежа, њиме се баве и „Њујорк тајмс” и „Волстрит џорнал”, као и велика војска интернет блогера, чији текстови пак мотивишу и мобилишу велики број читалаца коментатора.

Случај је добио димензије јавне драме, и, како рече Андреа Конинг, са ТВ мреже Еј-Би-Си која је емитовала „Два и по човека” – „воз не може да се заустави кад људи постану заинтересовани за њега”. Реч је о медијском возу коме је локомотива Чарли Шин, а цео случај је у ствари нови пример старе дилеме: да ли медији експлоатишу звезде, или звезде медије.

Реч је и о феномену који није својствен само Америци, мада је овде зачет и његове реплике на другим просторима (пример несрећних јунака наших „ријалити” програма) само су копије оригинала. Феномену у коме је згражање јавности приватним животом главног јунака у ствари генератор пажње баш за оно што изазива то згражање. При чему је тај јунак суперстар баш због свог карактера и поступака.

Чарли Шин (45), најмлађе од четворо деце глумца Мартина Шина и глумице Џенет Темплетон (сва деца су такође глумци), крштен као Карлос Ајврин Естевез, познат је како по својим многобројним улогама на великом и малом екрану, колико и по својим скандалима. У његовој личној биографији, која је нераздвојни елеменат и оне професионалне, обиље је веза за порно звездама, притвора због посета проституткама, предозирања кокаином и алкохолом, породичног насиља. Један је од ретких Американаца коме је (доживотно) забрањено да поседује ватрено оружје. Има петоро деце из више бракова, а тренутно, како сам каже, живи са две „богиње”: порно звездом Бри Олсон и графичком дизајнерком Натали Кинли.

Његови агенти су иначе започели правну битку због отказа који му је уручио студио „Ворнер брадерс”, тврдећи да у уговору није било такозване „моралне клаузуле” – неких правно дефинисаних лимита за јавно понашање. Студио тврди да јесте. Заплет је и у томе ко је оваквим исходом (серија „Два и по човека” се више не снима и не емитује, па нема ни прихода од реклама) више изгубио Еј-Би-Си и „Ворнер брадерс”, или Чарли Шин, чији је хонорар био 1,8 милиона долара по епизоди, по чему је најплаћенији глумац у историји телевизије.

Наравно, ту је и недоумица ко је коме више потребан. Шин није ни први ни једини посленик овдашње индустрије забаве који није пример за угледање (последњи који из сличних разлога имао ову врсту публицитета био је Мел Гибсон). Шинов случај је међутим карактеристичан како због моралних прекршаја „у поврату” (прошао је већ кроз неколико званичних, клиничких рехабилитација), али од зависности од њега нису излечени медији. Он сјајно зарађује, али још боље пролазе његови послодавци – јер Шин привлачи пажњу не само због глуме, него и онога што јесте и кад се угасе рефлектори.

Лоше понашање својих главних звезда, уосталом, толеришу и друге индустрије које просперирају на јавној пажњи: спорт и висока мода су најкарактеристичнији примери. У историји Холивуда има прилично прича о томе како је зависницима помагано да остану то што јесу да би наставили да буду и „златне коке”, при чему су у томе учествовали сви у том пословном ланцу: продуценти, агенти, публицисти, медији…

То актуелизује и питање да ли за ову врсту јавних личности (које нису политичари, нису изабрани да врше јавне послове), важе исти стандарди као и за просечног грађанина, или, другачије формулисано, да ли забављачи требе да буду и морални примери? Поготово кад су у питању они у чију су успешност уграђени и њихови ексцеси, при чему рејтингу у истој мери доприноси и једно и друго, јер је и приватни живот представа подједнако као и шоу бизнис.

То је међутим постао неизбежни елемент формуле успешности у савременој забављачкој индустрији: талентованима скандали не шкоде, напротив, доприносе ономе што им је најважније – публицитету и популарности. Спонзори су у први мах алергични кад избије нека афера, па се повуку, али се враћају чим се прашина мало слегне (пример голфера Тајгера Вудса је речит доказ за то).

Због тога се чини да ће последњу реч ипак имати Чарли Шин – упркос томе што неће променити имиџ човека са боцом вискија у једној руци, а другом око струка неке порно старлете. Уосталом, његова освета је већ у току. Чим је добио отказ, отворио је налог на „Твитеру” и за три дана поставио рекорд, стекавши два милиона следбеника! Опет се предозирао – овога пута публицитетом.

Милан Мишић