Нове мале справице за прислушкивање

Опрема за прислушкивање данас је релативно лако доступна. До ње се најлакше долази наручивањем и куповином преко Интернета. Прислушкивање се сад своди на то да у неком простору оставите неки предмет са скривеном електроником. И – имаћете и аудио и видео записе.

Мобилна телефонија се може користити у те сврхе. Поклони вам, рецимо, неко неку фигурицу, привезак и слично, а то може, у ствари, да буде ,,једносмерни” мобилни телефон који има у себи картицу. И када се успостави веза – чује се разговор у простору где се поклоњени предмет налази. Основни проблем код тих малих уређаја је извор напајања. Они који немају константни извор напајања, у зависности од експлоатације, релативно брзо престају да функционишу. С тим што извор напајања може да буде и „трајни” извор: у сат је, рецимо, уграђен уређај за прислушкивање и тај уређај користи исту батерију као и сат.

Аудио-видео надзор је дозвољен у објектима у којима власник о томе, ознаком на улазу, обавештава посетиоце. Али и у тим ситуација важно је како се снимљени материјал касније користи, односно ко је од стране правног ентитета овлашћен за његово чување и прегледање. Ови снимци се могу уступити само овлашћеним лицима МУП-а уз легитиман налог у случају да могу да помогну у расветљавању неких кривичних дела. У свим другим случајевима власник не може да их користи нити објављује, осим уз сагласност онога ко је снимљен.

Међутим, ако је реч о туђем простору наравно да је снимање забрањено јер се нарушава интегритет простора и угрожава приватност.

Аудио-визуелно снимање физичка лица користе релативно ретко, за разлику од правних лица која на тај начин долазе до поузданих информација о конкуренцији. У те сврхе се користе и „поклоњени” мобилни телефони с програмом који омогућује да сви СМС-ови и сви разговори буду доступни и некоме ко је удаљен десетинама километара.

Сад се још више злоупотребљава компјутерска опрема. Користе се такозвани хардверски килогери, мали уређаји који се стављају између тастатуре и кућишта компјутера. Уређај ће бити ,,прикачен” ако неко ко то намерава само на тренутак буде сам у просторији и хардверски килогер који ће снимати све што је унесено преко тастатуре компјутера. Затим ће онај ко је тај килогер ,,прикачио” за две-три недеље доћи да га ,,откачи”. Али сад је та справица препуна снимљеног материјала. До хардверског килогера је и код нас могуће доћи помоћу Интернета. Оправдање за легалну продају ових мини уређаја може бити заштита докумената у компјутеру у случају да цео систем потпуно ,,откаже”.

Постоје и хардверски килогери који користе бежичну интернет-мрежу. Cправица може да буде тако подешена да свака 24 сата шаље на унапред унесену интернет адресу све снимљене податке.

Тешко је говорити о томе колико су хардверски килогери код нас у употреби и колико се уопште злоупотребљавају разни уређаји за аудио-видео прислушкивање. Код хардверских килогера посебан проблем је и у томе што га заштитни програми не региструју, јер не користи ресурсе компјутера, осим напајања.

Кад је реч о прислушкивању којим се баве државне службе, претпоставља се да оне то увек раде легалним путем, на основу одговарајуће дозволе. Снимљени разговори политичара са простора бивше Југославије, које смо протеклих година слушали у медијима, такође се подразумевају. Логично је било да су се разговори тада снимали по њиховим налозима, независно од тога да ли је микрофон био испред њих или није. Друго је питање ко и у ком контексту те снимке касније користи.

Наивно је, међутим, веровати у то да код нас ,,неке службе” прислушкују велики број грађана. Такав поступак је противзаконит а за то нема никаквих ни објективних, ни субјективних разлога. Поред тога реч је о сложеном „послу” који би захтевао релативно велике и људске и материјалне ресурсе и био би изузетно ризичан по легитимитет и углед служби.

Ипак, предострожности ради, због могућег прислушкивања, поклоне пословних партнера, у које је могуће уградити електронска средства за прислушкивање, не треба користити. Такође, не треба некоме омогућити да сам буде у вашем пословном простору. И треба спроводити проактивне мере заштите које умањују могућност угрожавања приватности. Оне су резултат политике безбедности која постоји на нивоу предузећа (установе), али и део су понашања сваког запосленог. То је сложен механизам који омогућава предузећу да заштити информације од значаја за пословање. Код нас се о томе, по правилу, слабо води рачуна па се дешавало да су они који су куповали предузећа знали много више о њима него они који су их продавали.

*Факултет безбедности БУ