Тријумф Штенцлове рукометне филозофије

Милан Лазаревић (58), један од најбољих српских рукометаша свих времена, недавно је боравио у Београду, где је у Управи за спорт Министарства просвете и спорта потписао уговор о националном признању који освајачима медаља са олимпијских, светских и европских првенстава доноси доживотну новчану надокнаду. Иако с огромним закашњењем, после безмало 35 година минхенско олимпијско "злато" из 1972. као уосталом и сва друга одличја наших спортиста, који су пронели славу ове земље, добило је третман од државе какав је одувек и заслуживало:
– Захваљујем, пре свега, иницијатору Ђорђу Перишићу. Наравно, и свим спортским и државним институцијама које су смогле снаге да, упркос огромним проблемима у земљи, Перишићеву идеју спроведу у дело. На ово нико из моје генерације није рачунао, а овај потез доживљавам као велику захвалност за све што смо урадили. Ипак, мислим да је Уредба о националном признању много значајна за младе спортисте, којима би требало да представља велики подстрек за даљи рад. Једноставно, за разлику од претходног времена сада освајањем медаље на неком великом такмичењу могу да наплате огроман напор који уложе на том путу – казао је Лазаревић, прва истинска звезда српског рукомета.

Његов краткотрајан боравак у нашем главном граду искористили смо да се подсетимо каријере најбољег рукометаша Олимпијских игара 1972. у Минхену, првих у чији је програм увршћен рукомет, репрезентације чији је био један од предводника.

Причајући о свом рукометном путу Милан Лазаревић истиче три момента која су имала пресудан утицај на његову каријеру. Први је долазак у Пету београдску гимназију, тадашњем рукометном упоришту главног града:

– Дуго сам тренирао пливање, али када сам се уписао у Пету гимназију све се променило. Рукометну клицу усадио ми је професор физичког васпитања покојни Душко Стефановић. Кроз опште физичко образовање форсирао је рукомет тако да је Пета гимназија у то време била главни извор београдских рукометаша. У њој су прве рукометне кораке направили Покрајац, Милатовић и многи други који су имали запажене каријере. Убрзо сам почео да тренирам у трећелигашу Палилулцу, а прекретница у овом клубу десила се доласком из Црвене звезде тренера Николе Вучинића, који је мало пре тога завршио играчку каријеру. Иако млад стручњак имао је огроман тренерски дар и многе друге способности. Остварио је намеру да се Палилулац фузионише са Звездом уз посебну "клаузулу" да играчи имају исте стартне позиције. У Звезди је тада остало шест играча док су остатак екипе чинили рукометаши Палилулца. Млади смо заиграли у највишем рангу и нисмо испали из лиге иако су током сезоне штрајковали Звездини староседеоци, који нису могли да се помире с тим да не могу да буду главни по сваку цену. Те сезоне сам добио огромно такмичарско искуство. Иако нисам прошао све селекције у репрезентацији, што је тада био готово једини пут до "А" тима, играма у Звезди сам се наметнуо селектору Владу Штенцлу, који ми је помогао да направим и трећи развојни корак. У раду с њим сам открио нову димензију рукомета за коју нисам ни знао да постоји.

Евоцирајући успомене на све што је претходило и све што се десило на, по много чему, чувеним Олимпијским играма у Минхену 1972. године Лазаревић жали што пут Југославије до "злата" није био онакав какав су готово сви у репрезентацији сањали:

– Штенцл је за Игре у Минхену створио моћан колектив од подједнако добрих играча. За разлику од Светског првенства у Француској 1970, где је освојена "бронза", више није био приморан да трпи велике звезде у тиму, које објективно могу много да дају екипи, али и да јој одузму – каже Лазаревић, који је као леви бек добио предност и у односу на тада неприкосновеног Златка Жагмештара. Уз Бранислава Покрајца је у том златном тиму био једини представник главног града, што је велики успех београдске школе.

– На самом турниру били смо самоуверени за шта смо имали покриће у заиста одличној игри. У полуфиналу смо победили тадашњег светског првака Румунију. Искрено смо желели да у финалу на плећа бацимо и другог колоса – СССР. Међутим, Руси су у полуфиналу несрећно изгубили од Чехословачке, која је самим пласманом у финале пребацила све своје амбиције. Да је било тако доказује наша глатка победа у борби за "злато" – 21:16.

О недавном Светском првенству у Немачкој, које је што уживо, што преко телевизије помно пратио, Лазаревић је казао да је срећан што је домаћин освојио титулу, јер је то била и победа рукомета као изразито колективне игре у којој појединац не може да пресуди:

– И на овом Светском првенству Штенцлова рукометна филозофија је однела тријумф над схватањем Румуна, чија је игра базирана искључиво на појединцу као што су некада били Груја и Стинга највише допринела краху њиховог рукомета. Победио је моћан колектив немачког селектора Хајнера Бранта, једног од Штенцлових ученика. Немци су за разлику од осталих имали 16 добрих и кондиционо максимално припремљених играча за огроман напор који је требало поднети, а за сваког су имали замену. За разлику од њих, на пример, Хрвати су са суперзвездом Балићем поклекли.

О некадашњем и данашњем рукомету и тренутном поретку на међународној рукометној сцени Лазаревић, који је за репрезентацију Југославије одиграо 85 утакмица и постигао 216 голова а поред олимпијског "злата" освојио и "бронзу" на Светском првенству у Француској 1970, рекао је:

– Данашњи рукометаши су знатно виши и тежи, а игра је свакако добила на динамици скраћењем напада и увођењем правила брзог центра. Међутим, и данас на већини важних утакмица игра је готово иста као некада – тврда са мало погодака. У последњих десет година готово и да није било значајнијих промена у светском врху. И овогодишњи шампионат је протекао без изненађења, наравно ако се изузму "сребрни" Пољаци, чији селектор и готово сви играчи играју у Немачкој. Рукометне силе некадашњег источног блока, у које се и ми убрајамо, и даље не могу да се опораве од како је у тим земљама нестао систем државно-централистичког управљања спортом.

О месту српског рукомета Лазаревић је истакао да је тужан што смо елиминисани на путу ка Немачкој:

– Тешко ми пада што смо пропустили велико такмичење. Ипак, с обзиром на то да нисам уопште упознат са ситуацијом у нашем рукомету, не бих могао да улазим у било какву причу на ту тему.

-----------------------------------------------------------

Због посла збогом рукомету

Лазаревић је од 1974. у Немачкој. Живи у Нирнбергу, где је запослен као дипломирани машински инжењер. Има двоје деце 14-годишњег Рашу и 12-годишњу Наташу који живе с мајком у Боцвани, која се тамо преселила после развода.

– До пре шест година упоредо са послом у фирми бавио сам се и тренерским позивом. Међутим, заоштравање пословне политике у свим немачким фирмама приморало ме је да рукомету окренем леђа, јер немам времена.

-----------------------------------------------------------

Очевидац минхенске драме

У зору, 5. септембра 1972, на Играма у Минхену осморица палестинских терориста, припадника групе "Црни септембар", упали су у Олимпијско село, убили на лицу места израелског дизача тегова и његовог тренера, а деветорицу чланова израелског олимпијског тима заробили и држали их све до 17 часова, када су хеликоптерима пребачени на војни аеродром "Фристенфелдбрик". Немачка полиција је покушала да их спасе, али су погинули сви таоци, петорица терориста и један полицајац.

– Имали смо тренинг у Олимпијском селу, који је закратко прекинула бука. Пришли смо огради са које се јасан поглед пружао на улицу, од које нас је делило стотинак метара, у намери да видимо шта се дешава. Школски аутобус, налик онима које смо до тада виђали само у америчким филмовима, пришао је згради. Људи наоружани машинкама "паковали" су неке у аутобус, који се потом упутио ка месту где су чекали хеликоптери који су убрзо одлетели. Били смо уплашени иако у том тренутку апсолутно нисмо знали шта се дешава – присећа се Милан Лазаревић дана када се десио најстрашнији догађај у историји олимпијских игара. – Тек касније смо сазнали да је то био терористички напад и какав је његов епилог. Осећања су нам у том тренутку била помешана. Запрепашћеност и огорчење су се смењивали са жалошћу и тугом за настрадалим колегама из израелске репрезентације. Стрепели смо и за даљи ток Игара. Међутим, одлука да се Игре после 34-часовног прекида наставе донекле је ублажила патњу свих нас које је тај страшан догађај изузетно погодио.